Трибина 'На кафи са психологом': Људи потраже помоћ психолога тек када прегоре

Учесници данашњег панела "На кафи са психологом" одржаном у Београду закључили су да особе које болују од депресије ретко када потраже професионалну помоћ али и када је потраже то углавном буде онда када њихово стање постане неиздрживо и када им "прегори".

Учесница панела под називом "Живот са депресијом" психолошкиња и психотерапеуткиња Тијана Мировић објаснила је да су први симптоми болести несаница, промена расположења, губитак концентрације али и да је потребно да они буду присутни неко време да би се установила депресија.

"Ретко људи потраже помоћ. Некад је ретко јер људи не знају шта им се дешава, онда кренемо да мислимо да не спавамо зато што су имали мало већи стрес на послу и умањују оно што осећају. Мало људи буду уплашени и збуњени. Није лако отићи сести и некоме преко пута рећи своје проблеме. Људи се некада прво пожале људима у својој околини и онда је страшно важно какве су рекације, да ли је реакција 'ма није ти ништа, данас су сви депресивни'", изјавила је она.

Она је на панелу који је Хемофарм организовао на Светски дан менталног здравља објаснила да је особе које болују од депресије увек најбоље најпре питати шта им је потребно, шта би учинило да се осећају боље или на који начин би им, како пријатељ, могли бити подршка.

"Због свега тога људи то онда предуго држе у себи и често дођу код психолога онда када догори када осете да сада стварно морају да потраже помоћ. Никада више људи са проблемима а никада више приче о позитивном размишљању", изјавила је Мировић.

Новинар и аутор књиге "Из своје коже: Живот са депресијом" Александар Станковић поделио је са учесницима панела да се, када је први пут код себе приметио симптоме запитао ко је он, али да и даље није решио питање смисла које се заједно са кризом идентитета јавља.

{имаге3}

"Један од разлога зашто сам издао књигу коју сам написао је тај што је мени страшно пуно значило у тим тренутцима што сам чуо искуства људи који десет или 15 година болују од исте болести. Мени је било као да идем по неком муљу и да ми неко сада руку пружи и ја се ухватим за руку и кажем не дам је", рекао је он.

Станковић је као други мотив писања књиге навео то што је покушао да упозна јавност о томе како је живети са депресијом јер сматра да она не зна шта је депресија и своди је на лоше расположење.

"Пошто ме јако занима психијатрија, ја сам пронашао код себе још један синдром а то је да сам ја добио дијагнозу депресије 6 месеци након што ми се родила кћи и сада гледајући по литератури схватио сам да не доживљавају само жене постпорођају депресију, каже статистика да сваки четврти мушкарац је доживи а неки је нису ни свесни", рекао је он.

Новинар и писац Бранко Росић приступио је теми из перспективе присутности разговора о депресији у популарној култури рекавши да та тема није ретка ствар и да читајући биографије познатих људи о њој често налазио реч, али да је на овим просторима депресија увек била везивана за социјални статус.

"Сетио сам пошто сам одрастао у социјализму, како је увек Југославија била идеална земља и ми смо увек учили о рудним богатствима па како је наша обала разуђена а италијанска не знам каква, била је прича како Американци имају проблем са несаницом и да свако иде код психијатра а нама је све супер, ем добро спавамо без икаквих помагала и не морамо далеко да идемо", рекао је он.

{имаге4}

Росић је додао да је и постало популарно имати "шринка" и након што је стигао капитализам постало је мода имати психијатра исто како је било популарно немати га током социјализма.

"Данас сам нешто писао 'Да ли је несаница у вези са капитализмом', да ли је пећински човек добро спавао, да ли је несаница транзициони проблем", нашалио се писац.

(Бета, 11.10.2023)