"Prođu pored mog dvorišta, ni ne jave se, spuste glavu": Dok je bila na nogama, Silvijina kuća je bila uvek puna, sada kad je u kolicima, niko na vrata da pokuca
Blic pre 7 dana
Nevidljivost osoba sa invaliditetom u društvu jeste problem na koji udruženja i nevladine organizacije upozoravaju decenijama i iako se tokom poslednjih nekoliko godina situacija polako poboljšava kroz konkretna rešenja i zakone koji doprinose ostvarivanju osnovnih prava OSI, i dalje ne postoje adekvatna rešenja koja bi značajno podigla kvalitet života ovih ljudi.
Silvija Jovanović je još samo jedna od osoba sa invaliditetom koja kaže da se oseća baš tako, nevidljivo. I to ne nevidljivo pred zakonom, zdravstvenom zaštitom i institucijama već - među svojima. Reč je o posebnoj vrsti "nevidljivosti" o kojoj se retko ko usuđuje da priča, da li od sramote, bola ili besa prema sebi ili prema drugima zbog kojih se osećaju diskriminisano, usamljeno i odbačeno samo zato što se kreću uz pomoć invalidskih kolica. Svoje zapažanje o
