"Помозите ми, дете ми умире, не дише": Исповест из колоне Срба током "Олује": Мислили су да сам мртва, гранате су падале, а крвави људи лежали поред пута
Блиц 05.08.2024
Километарска колона Срба у страху од терора хрватске војске напушта своје домове. Међу њима сам и ја, беба од двадесет месеци. Мама ме носи у наручју и плаче на сав глас. Дехидрирала сам, борим се за живот, а лекара нема. Нема ни тате, ено га на ратишту, рекли су нам да је погинуо бранећи Крајину.
Врућ је август био те ’95. Тог дана је у нашој кући била уобичајена атмосфера. Тата је већ био на положају, а мама је страховала од сваке гранате која је пала. Имали смо ту несрећу да их је хрватска војска бацала у близини наше куће, па смо често ноћи проводили у подруму. Дан као и сваки други, сви смо срећни и насмејани иако је око нас беснео рат. Доручак, ручак и изненадна посета комшије. Трчи сав узјапурен и виче мојој мами: “Пакуј дјецу и бјежи”. Срећна сам јер
