Književna kritika Poezija kao askeza: „Po vodi koja je prala noge, Isusove”, Selimira Radulovića

U ovom svetu samo je čovek vlasnik jedne velike iluzije – da rečima može iskazati sve. Ptice ne sanjaju o tome. Cvet sve sabira u tišinu. Ime za nju je lepota. Ni najveća mora nemaju iluziju o nebu. Između te iluzije i svesti o neizrecivosti stoji, ipak, jedan čovek: pesnik. On razume suštinu poezije kao mogućnost da se nešto iskaže, ne o svetu, već o svetu izvan sveta. Reč o tome i nije posve pesnikova. Od Boga je. Od Boga je prava reč njegova. A tek stih. To je