Нећу никад да одем: Колумна Хане Пишчевић у новом броју Недељника

Не знам одакле да почнем. И не знам како да пишем о томе. Речи су одједном тако голе, хладне и бледе спрам оног што се дешава на улицама. Спрам свих боја, лица, звукова… ал’ ипак морам да пробам, макар и на мишиће, јер колумна је као дневник а како не записати у дневник кад се заљубиш. А ја сам се заљубила. Четрнаестог марта смо са бебом изашли на улице да дочекамо студенте и све оне који се тако осећају. Дуго смо их чекали а маса, цео свет, или се макар мени