Ljubomir Živkov: Saranjivanje
RTV 24.12.2017 | RTV
FARKAŽDIN - „Jesi kade saranjivo?“ – pitao me Miladin Babićov kad nam je bilo možda sedam ili osam godina. „Nisam, nikad!“, morao sam priznati, „nisam išo nikad ni na saranu“. Znao sam da ljudi umiru, ali je to bio uvek ili neko iz Malog Sokaka, ili Velikog, ili sa Brega (Zbrega), dotad sam poizdalje možda video dva ili tri sprovoda, i nisu mi naravno promakla deca obučena u kitnjaste do šarenila haljine koje su im se spuštale ispod kolena, u rukama drže nešto što bi bilo kraće koplje kad bi na vrhu imalo
Sarane su bile umalo ne rekoh dekorativnije, bile su živopisnije i svečanije nego danas. Dva momka nose crkvene barjake, oni su u civilu, stajaće mirno kraj širom otvorene kapije, a posle će biti na čelu povorke, iza njih stupa šestoro maloletnika u stiharima, jer to su bili stihari, i sa ripidama u rukama. „Što ti saranjivaš?“, pitao sam mog ispisnika, komšiju, kuma i budućeg doživotnog prijatelja. „Dobiješ džepnicu, vežu ti na vr ripide, i
