Може ли се до првог милиона без помоћи власти - бизнисмени о свом првом милиону

Шта кажу бизнисмени о свом првом милиону

(Агенција Бета емитује серију текстова под заједничким насловом: Бизнис и политика у Србији - може ли се до првог милиона без помоћи власти. Повод је књига новинара Мише Бркића "Бизнис класа", нека врста пословних биографија најуспешнијих српских бизнисмена. Јуче смо објавили уводни став аутора књиге. Данас емитујемо основне назнаке из изјава неких од водећих српских бизнисмена цитираних у књизи, а у недељу мишљења економских и других експерата.)

Већина бизнисмена тврди да први значајнији новац нису зарадили у пословима с државом, него захваљујћи околностима и добрим проценама које су имали. Неки, међутим, сматрају да би држава требало да обрати већу пажњу на приватни бизнис и да мере које она предузима треба да буду подстицајне. Сви се слажу у једном - у друштву постоји неоправдани анимозитет пема богатим људима.

Мирољуб Алексић је данас власник кондиторске фабрике „Пионир“ и још неколико успешних фабрика у Србији, као и ланца хотела. Како се наводи у књизи, Алексић је свој „први милион“ зарадио 1990. године трговином хартијама од вредности и откупом клириншких дугова бившег Совјетског Савеза. Он објашњава да је то било трговање меницама, есконтовање и индосирање, „у милионским цифрама и на територији бивше СФРЈ“.

Алексић је, како каже, откупљивао менице од појединих македонских фирми по једној есконтној стопи, а онда те исте менице продавао и индосирао Словенцима по другој стопи. После наплате од Словенаца, истиче Алексић, остаје значајана разлика.

Он је откупљивао је и есконтовао клиншка потраживања, рецимо, „Петрохемије“ и врањског „Заваривача“, и затим чекао наплату од стране НБС после клиринга. „Те 1990. године сам на финансијским пословима на територији целе Југославије, имао профит око четири милиона марака...“, истиче Алексић.

Мирољуб Алексић запошљава 2.750 људи у „Пиониру“, „Типопластици“, „Кобексу“, „Југотехни“, „Нашем стану“, „Хисару“ „Аутопромету", „Алфа пламу“ и „Форесту“. Власник је и хотела „Извор“ у Аранђеловцу, „Мастер“ у Новом Саду, „Парк“ у Вњачкој Бањи и „Слобода“ у Шапцу.

Миодраг Костић је пре три деценије основао прво приватно предузеће у Војводини. Данас "МК група" запошљава 8.000 људи и остварује годишњи приход од 800 милиона евра. Свој "први милион" почео је да зарађује набавком и уградњом резервних делова за енергетске блокове. Кренуо је са поправком котла за грејање у болници у Призрену.

Костић се потом усредсредио на производњу кукурузних пахуљица, послу који му је доносио зараду од 2.400 марака дневно. Његов први сусрет са државом окончао се тако што је, како каже, морао да обустави производњу, прода све машине и пресели се из Врбас у Нови Сад.

Након промене друштвене климе, нарочито у периоду Анте Марковића, Миодраг Костић поново креће у бизнис и већ 1995. године "МК Комерц" је имао укупан приход од 115 милиона марака и био један од респектабилнијих фирми у СР Југославији.

Костић је, за разлику од већине пословних људи представљених у књизи "Бизнис класа" новинара Мише Бркића, у једном тренутку упливао у политичке воде и од 1996. па све до 2.000. године био директор Демократске странке што се одразило неповољно на пословање његов компаније али он је сматрао да тадашњи систем мора да се мења.

Након демократских промена, Миодраг Костић купује три шећеране и постаје "српски краљ шећера". Ову пословну трансакцију пратило је много контроверзи. Продају шећера на тржиште Еворпске уније је контролисао и Европски биро за борбу против превара (ОЛАФ) али није пронађен ниједан доказ да се Костићева фирма бавила "препакивањем" шећера.

Улогу државе Миодраг Костић посматра пре свега из угла пољопривреде која је основна делатност "МК Групе". "Ми и наша конкуренција из Хрватске продајемо шећер истим купцима из Европске уније. Нико не пита колико нам продају отежава то што Хрватска даје из државне касе субвенције од 10 евра по тони репе", истиче Костић и објашњава да би у Србији, у случају да држава субвенционише сетву репе са 250 евра по хектару, могла да од 55.000 хектара засађених репом дође чак до 150.000 хектара.

Власник "МК Групе" тврди да припада оном кругу српских бизнисмена који никада нису имали пословне аранжмане с државом и њеним институцијама, ни "привилегије и од државе и политичара. Смета му неразумевање политичара и склоност јавности да олако користи погрдан појам "тајкун" за пословне људе.

"Шира јавност би требала да има у виду и да "МК Група" плаћа 100 милиона евра пореза годишње. Има људи који уопште не разумеју о чему причам али воле да прочитају да је неки успешан бизнисмен "лопов". Једино тај језик разумеју", каже власник "МК Групе" Миодраг Костић у књизи "Бизнис класа" новинара Мише Бркића.

Веселин Јевросимовић, власник "Цомтраде", је први овдашњи бизнисмен који се са капиталом стеченим на Западу одлучио да покрене посао у Србији.

После САД и Диселдорфа, 1996. године он реактивира фирму "Цомтраде" и већ за неколико месеци, како каже, добија уговоре са најпознатијим светским компанијама о заступању и дистрибуцији за Србију и цео регион.

Рачунарска империја Веселина Јевросимовића, чији је стижер "Цомтраде", до 2.000 године била је базирана на хардверу, односно његовој производњи и дистрибуцији. Ситуација се на тржишту мења и он доноси одлуку да унутар компаније покрене софтверски део. "Сад је то највећи сегмент компаније са 80 одсто учешћа у њеном годишњем приходу. Од тога, четири петине пословања, у области софтвера усмерено је ка иностраном тржишту", истиће Јевросимовић и напомиње да је "Цомтраде" 2016. године имао 1.600 софтверских инжењера.

На питање о учешћу државе у развоју ИТ индустрије, каже да се државе у свету све више окрећу информационој економији као великој шанси јер "постоји критична маса оних који су спремни да подигну економију ове земље уз помоћ ИТ технологије. "Држава је ту важан фактор који треба да донесе потребне промене како би се омогућио нормалан рад привреде у овој области", наглашава Јевросимовић.

Како се наводи у књизи "Бизнис класа"новинара Мише Бркића, "Цомтраде" европски лидер, једна је од ретких компанија која се уједно бави производњом софтвера, хардвера, потрошачком електроником, системском интеграцијом и дистрибуцијом. Јевросимовић је један од оснивача највеће ИТ приватне акредитоване образовне институције у Србији, са средњом, високом струковном школом и Академијом лепих уметности и мултимедије.

Мирослав Мишковић, власник "Делте" каже да је "најмањи проблем за Србију тај први милион било како зарађен ако та фирма данас живи". Након почетка у крушевачкој "Жупи" и деветомесечног ангажмана на месту потпредседника Владе Србије и одбијања да буде директор ЈАТ-а, Мишковић је 1991. године, заједно са Миланом Спасојевићем, основао фирму "Делта 2М".

Према Мишковићевим речима, "Делта је први милион зарадила на извозу дрвета из Босне. Овај посао је кредитиран, како се наводи у книзи, зајмом добијеним "на бази имена и презимена - Мирослав Мишковић", од Тршћанске банке од милион евра, са седам одсто годишње камате. "Те паре смо репласирали у Србији са 15 одсто месечне камате. Кад је посао завршен, банци смо платили камату. Дошло је време за наплату кредита, а нама је остало 30-40 одсто добити на име курсних разлика. Из зараде од тог посла купили смо дрво у Босни, почели да га извозимо и зарађујемо. За четири-пет месеци зарадили смо милион марака", објашјава Мишковић.

"Делта" доживаљава највећу експанзију, како се наводи у књизи, после 2.000. године. Мишковић говори о годишњем расту од 300 одсто, концентрише се на "гринфилд" инвестиције. Купује фирме плански да би, како истиче, заокружио своју бизнис империју. Он сматра услове пословања и амбијент веома важним и да је битно да се знају "правила игре", односно цена услуге без обзира да ли се ради о државној или приватној институцији.

"Да се разумемо, не тражим помоћ од државе. Никада од државе ни један динар нисам тражио ни добио. Никада, никада, никада! И то ћу стално да понављам. Од оснивања 'Делте' увео сам обавезујуће правило, за које знају сви моји сарадници, да не радим с државом и државним предузећима баш зато да нико не може да каже да сам се тако обогатио и да ме оптужи за корупцију", каже Мишковић.

Компанија "Делта" била је на првом месту највећих компанија у Србији (2008-2010. године) и пета у региону Алпе Адриа. Њена вредност процењена је на три милијарде евра, а магазин Форбс је 2008. године ставио Мишковића на чело листе најбогатији људи с простора југоисточне Европе, наводи се у књизи "Бизнис класа".

Мирослав Мишковић је ухапшен 12 децембра 2012. године. Он је оптужен за махинације са путарским предузећима и за подстрекивање сина Марка Мишковића на утају 320 милиона динара. По првој оптужници је ослобођен, а други судски процес је у току.

Богољуб Карић, председник БК групе, каже да његову компанију "сви везују за Слобу Милошевића, а ми смо код њега имали највећи проблем. Он је био невиђено сујетан. Веровао сам да ће власти одмах после санкција и демократских промена кренути у успешну реформу Србије. Јесам, часна реч! Нисам очекивао да ће се, после 2.000. године наставити Слобина политика зависти и љубоморе. Наша њавећа мука је што нисмо имали на власти дорасле политичаре", сматра Карић.

У књизи "Бизнис класа" он наводи да није никакав "Милошевићев тајкун" већ да је био и остао, пре и после 2.000. године "приватни предузетник". Са државом је, тврди, имао много проблема. Милошевић му је, какао наводи, угасио БК телевизију јер је 1996. године то "била једина ТВ станица која је истинито пратила демонстрације опозиције".

Десет година касније, према речима Богољуба Карића, власт је покренула акцију ликвидације његових компанија, између осталог и "Мобтела". "Те компаније данас вреде 300 милиона евра. На том 'гробљу' ја бих за пар година подигао бизнис од пет милијарди евра. Ако ми држава не врати, онда ће ми вратити Европска унија. Али, онда ће држава морати да ми плати три милијарде евра", каже он.

Богољуб Карић сматра да "нема успешне државе без јаке пословне елите" и да "држава која нема снажну пословну елиту и у којој нема јаке везе бизниса и политике - нема среће".Повезане вести:

Бизнис и политика: Може ли се до првог милиона без помоћи власти

(Бета, 02.06.2018)