Ko je zapravo baštinik Verdija
RTS 18.08.2019
Kada je već bilo izvesno da je duh italijanske opere (vrlo nezgodan, inače) uspešno udavila francuska, ili nemačka opera, ili pak ono što se moglo nazvati operskom muzičkom dramom („Loengrin“, primerice), on je vaskrsao pokušavajući da bulazni u sceni ludila u „Lučiji“ usred infantilnog orkestarskog dudukanja, da pustoši „Trubadura“ potpuno zastarelom inscenacijom ili da na neki drugi način bučno čangrlja svojim još nesahranjenim kostima, nemilice rasipajući novce širokogrudih mecena.
Teško je bilo ubediti sve one koji su odgajani s verom u takvu operu da joj je došao kraj. Njima je i dalje bilo dovoljno da napabirče četvoro prvoklasnih pevača, pa da se vrate stara dobra vremena. Takođe, es-tam-tam ritmove, orkestracije a la velika gitara, kabalete sa fjoriturama, horove u tercama i sekstama i sve ostalo što uz nju ide, dovoljno je samo naduvati do nekadašnje zamašnosti i tako zbrisati Vagnera sa dasaka. Neupitno su i dalje pobožno verovali da
