Недостаје ми широк осмех када се подигне позоришна завеса
Данас 01.05.2020 | Пише: Јелена Иветић
Престала сам да бројим дане, престала сам да пратим обраћање „струке“ и неструке. Ништа ми није јасно и све ми је јасно. Понекад помислим да се неко зеза са целим светом, да играмо неку игрицу, да смо у “Трумановом шоу”, или у Бенинијевом филму „Живот је леп“. Играмо се и чекамо.
Чекамо да прође нешто о чему се мало зна, вирус који нас је дистанцирао и од највољенијих, вирус који ће, надам се, променити људе на боље. Да ће већина схватити да смо сви исти без обзира на веру, боју, новчаник. Ми обични смртници. О овим стручнима и нестручнима који нас „воде“ писаће се у историји. И не верујем да је само у Србији ситуација исполитизована и да се сакупљају поени и на нечију муку, само што се у нашој држави дуже већ ратови воде на друштвеним
