Србија, историја и Црна рука: Тајно друштво официра које је желело уједињење, а добило смрт

Полагање заклетве на крсту, ритуали под маскама, устав и грб на коме рука држи заставу са мртвачком главом и костима, покрај које су бомба, кама и бочица отрова, само су неки од симбола, обреда и митова једног од најмоћнијих српских тајних друштава с почетка 20. века.

„Уједињење или смрт&qуот;, односно Црна рука била је тајна револуционарна организација састављена од официра и некадашњих завереника чији је циљ био национално ослобођење и уједињење територија на којима су живели Срби.

„Тајна организација људи који су представљали четничке војводе или су били везани за српску пропаганду на простору Старе Србија - територије која је у том тренутку још била под влашћу Османског царства&qуот;, говори за ББЦ на српском Борис Марковић историчар и кустос Историјског музеја Србије у Београду.

Најистакнутије лице Црне руке био је Драгутин Димитријевић Апис - пуковник, завереник из Мајског преврата, главни обавештајац, као и официр од којих су многи у војсци зазирали.

• Војвода Живојин Мишић - „ко не зна за страх, тај иде напред&qуот;
• Тамо далеко - на грчком острву Крф - српској војсци је једини био пут
• Милунка Савић и Флора Сандс - жене које су заједно ратовале за Србију

Почетак краја за ову тајну организацију отпочео је 2. априла 1917. Солунским процесом - политичким суђењем црнорукцима који је окончан јуна исте године стрељањем тројице истакнутих чланова - Аписа, Љубомира Вуловића и Радета Малобабића.

Рехабилитовани су тек после Другог светског рата у социјалистичкој Југославији - јуна 1953. године.

Шта је Црна рука?

Званично име организације било је „Уједињење или смрт&qуот;, док је Црна рука аустријски назив који се одомаћио међу становницима Србије.

Настала је маја 1911. године у време када су широм Европе ницала тајна друштва и омладинске организације.

О њој су колале различите приче и испредани митови, па су чак и новине писале о „ритуалима под маскама&qуот;, по узору на масонска окупљања,

„Суштински о томе не знамо много, али знамо сигурно да је имала неки њен устав и да је при ступању у организацију требало да се положи заклетва&qуот;, каже историчар Марковић.

Основао ју је Богдан Раденковић - политички представник Срба у Османском царству и професор у Скопљу.

Он се повезао са члановима Српске четничке акције - оружане формације која је оперисала на територији такозване Старе Србије која обухвата просторе Рашке (Санџака), Косова, Метохије и данашње Северне Македоније, још увек у саставу Османског царства.

Међу четничким војводама били су, између осталих, Велимир Вемић, Воја Танкосић и Војин Поповић, познатији као војвода Вук.

Историчар Марковић каже да су наоружани припадници ове јединице тајним каналима одлазили на просторе насељени српским становништвом који нису били ослобођени.

Испоставило се да су се на тим просторима сукобљавали и са бугарским комитима, касније Унутрашња македонска револуционарна организација.

„Била је то врста борбе за пропаганду и утицај односно за ширење било српског, било бугарског националног идентитета међу словенским становништвом на простору данашње Северне Македоније, као и заштита народа од Албанаца и Турака&qуот;, објашњава Марковић.

Финансирали су их, додаје, „одређени кругови београдске елите&qуот; - лекари, поједини политичари и дипломате, али не и држава, макар званично.

Једини циљ ове организације, каже Марковић, био је национално ослобођење и уједињење територија на којима су живели Срби, али за разлику од партија, сматрали су „да се до тог циља долази оружјем&qуот;, односно револуцијом.

Црна рука је била хијерархијски устројена и од почетка је одбијала „демократска, политичка средства за остваривање циљева&qуот;.

„Они су политку посматрали као нешто нечасно и говорили су да ,странке и страначке борбе прљају чисто ткиво српског друштва', као и да сама политичка борба није добар вид борбе за националне циљеве&qуот;, истиче историчар.

Убрзо по оснивању почињу да издају лист Пијемонт чије је уредник Љубомир Јовановић Чупа.

Тамо се, каже Марковић, могу уочити пруски узори, односно њихвв милитаризам који виде као „излаз за целокупно српско друштво&qуот;.

Организација се брзо ширила, а један црнорукаш је могао да доведе пет нових чланова.

Постојао је завет ћутања, па су се новајлије заклињле да „знају искључиво за њега и ни за кога другог&qуот;.

Од стотинак чланова с почетка претпоставља се да је организација на крају бројала између 1.000 и 2.000 људи.

База им је била у београдском гарнизону, али су били раштркани и по Османском царству и Аустроугарској.

Црна рука пре оснивања - Мајски преврат

Иако оснивање Црне руке тада није било ни у плану, поједини њени истакнути чланови учестовали су Мајском преврату у ноћи између 10. и 11. јуна 1903. године (по јулијанском календару 28. и 29. мај).

Те ноћи група незадовољних завереника које су предводили старији официри извршила је државни удар и убила краља Александра Обреновића и краљицу Драгу Машин.

Међу вођама преврата који је довео до краја династије Обреновић били су Јован Атанацковића, бивши девер краљице Драге - Александар Машин, као Петар Мишић који ће годинама касније бити у комисији која је судила Апису и црнорукцима у Солунском процесу.

Дворске капије је отворио још један њихов будући непријатељ - Петар Живковић.

Он ће касније постати први човек Беле руке, организације официра која се противила Црној руци и „желела да створи сопствени утицај код регента Александра Карађорђевих и самих официра&qуот;, објашњава Марковић.

Поред Аписа, у пучу су учестовали и други црнорукаши попут Воје Танкосића, који је командовао водом за стрељање браће краљице Драге, затим Љубомир Вуловић, Чедомир Поповић и други.

Балкански ратови и почетак сукоба са Пашићем

Све до почетка Првог светског рата у Србији постоје три центра утицаја - краљ, односно регент, затим влада, скупштина и политичке странке и напослетку војска и њена официрска структура, на чијем челу се налази Апис и Црна Рука, истиче Марковић.

Војска је тада, додаје историчар, представљала „стожер српске државе&qуот;, народ јој је веровао и имала је „озбиљан политички утицај&qуот;.

По избијању Првог балканског рата октобра 1912, четничке формације, предвођене црнорукашима, „делују у складу са државном политиком&qуот;, док по његовом окончању, маја 1913, долази до првог озбиљнијег сукоба између Николе Пашића, радикалског председника владе, и Аписа.

Овим ратом је ослобођена Стара Србија.

Пошто Аустрија није дозволила Србији да изађе на албанско приморје, српска војска је остала у Македонији - територији која је требало да буде подељена са Бугарском, што је довело до заоштравања односа.

Пашић је желео споразум са Бугарима, а Апис и официри, ослободиоци те територије, нису хтели да је напусте.

„Лета 1913. године, Бугари нападају Србију чиме су помогли да не дође до ескалације сукоба Пашића и Аписа јер су пружили могућност обојици да саберу снаге и да се одупру нападу на Брегалници&qуот;, наводи Марковић.

После Другог балканског рата долази до нових проблема јер је било потребно наћи модел управљања новим територијама, на којима је живело више од милион и по становника међу којима није било само Срба.

„Пашић се залаже за демократски принцип да се тамо спроведу избори и добијемо нову владу.

„Са друге стране, Апис сматра да у наредних 10 година, мора владати искључиво војна управа која ће довести до тога да тамошње становништво у једном тренутку буде интегрисано у друштво&qуот;, објашњава Марковић.

Влада потом доноси такозвану „уредбу о приритету&qуот;, по којој цивилна власт на освојеним територијама има првенство над војном влашћу.

Међутим, Апис почиње да врши притисак на краља Петра Карађорђевића да обори Пашићеву владу.

„Краљ Петар је то урадио што није посматрано као легитиман чин јер је та влада имала већину у парламенту.

„У тим околностима га критикују савезници - представници Русије и Француске&qуот;, додаје Марковић.

Њиховом интервенцијом Пашић се враћа на чело владе, краљ Петар се повлачи са политичке сцене, док Апис и даље има огроман утицај.

На краљево место долази регент Александар Карађорђевић који је подржавао Црну руку, а једном приликом их је и финансијски помогао са 26.000 тадашњих динара.

Било је то свега неколико дана пре атентата у Сарајеву на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију, 28. јуна 1914. који је био непосредни повод за избијање Првог светског рата.

Организовала га је Млада Босна, а пуцао је њен члан Гаврило Принцип.

• Кошмари српских војника у Првом светском рату
• Ослобођење Београда у Првом светском рату на Твитеру
• Листала уџбеник из историје - нашла деду

Први светски рат и Црна рука

Апис је Први светски рат дочекао као први обавештајац Србије, био је начелник штаба Обавештајног одељења Главног генералштаба.

Његови агенти су били широм земље, чак и у две суседне монархије - Аустроугарској и Османском царству.

„Да није било ЦРне руке тадашња српска војно-обавештајна служба не би имала озбиљне информације из иностранства&qуот;, говори историчар Марковић.

Међутим, рат доноси многе изазове, а крајем 1915. и нови сукоб на линији Апис - Пашић.

У тренутку када Аустроугарска и Немачка планирају офанзиву на Србију, јавља се бојазан да ће Бугарска, уколико приступи Централним силама, затворити одступницу српској војски кроз Моравско-вардарску долину ка Солуну.

Превентивни напад Србије, каже Марковић, опозвали су савезници који су се надали да ће се Бугарска ипак придружити Антанти - војном савезу Велике Британије, Француске и Русије.

„Апис нема дилеме коју Пашић мора да има као преговарач са савезницима и сматра да се са Бугарима мора што пре обрачунати не би ли се обезбедио правац ка Солуну.

„Жеље српских официра нису услишене пошто савезници то нису дозволили и српска војска је тежим путем преко Албаније дошла до Крфа, па после опоравка у Солун&qуот;, додаје историчар.

У атмосфери пораза влада и војска почињу да пребацују кривицу једни на друге, а даљи развој сукоба спречиле су тешке околности у којима су се нашли.

Многи виђенији чланови Црне руке у прве две године рата страдају на фронту.

Воја Танкосић је умро од последица рањавања задобијеног приликом повлачења српске војске с јесени 1915, док је Војин Поповић - војвода Вук - погинуо 1916. на Кајмакчалану.

Апис је на тај начин губио људе од поверења, који су му „чували леђа&qуот; у „било којем сукобу са Пашићем и регентом&qуот;.

Тако се указала прилика, каже Марковић, да се два центра моћи - краљ и радикалска влада уз помоћ Беле руке, удруже у намери да поразе Црну руку.

„Искористили су инцидент 11. септембра 1916. године када је неко код места Острово недалеко од Солуна пуцао на кола у којима се налазио регент Александар.&qуот;

Апис је ухапшен 27. децембра, а потом и десетине других чланова Црне руке.

После неколико месеци предистражног поступка, Солунски процес је почео 2. априла 1917. године.

Организатори процеса су првобитно имали идеју о доношењу закона о „Преком војном суду за официре&qуот; јер се постојећи односио на подофицире и војнике, чему се супротставила Влада.

„Насиље над правдом&qуот;

После неколико мењања оптужница, Апису и окривљеним члановима Црне руке напослетку је суђено за атентат на престолонаследника и припадност превратној организацији, односно издаји.

„У Солуну је био политички процес пар екселанс, насиље над правдом.

„То је сигурно мериторно оценио Слободан Јовановић, изврстан познавалац ондашњег права, који их је лично знао - ако ништа био је упознат како размишљају&qуот;, говори за ББЦ на српском Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.

Једини сведок у постуку био је извесни Темељко Вељановић, претходно осуђен на смртну казну због убиства.

Он је рекао да је видео Радета Малобабића, Аписовог агента и црнорукца, како пуца на кола у којима се налазио регент Александар.

Овим сведочењем Темељку је казна требало да буде преиначена на доживотну робију.

„У једном тренутку истраге скоро је све пало на простом питању припремљеном сведоку да ли је ауто ишао од Островског језера према Солуну или обрнуто.

„Ко то може да заборави ако је био сведок на лицу места? Он се збунио, они су то некако заташкали&qуот;, каже Бјелајац.

Сарајевски атентат

Апис је у предистражном поступку преузео одговорност за Сарајевски атентат, наводећи да је Раде Малобабић по његовом налогу организовао акцију.

„Имамо прилично јасна сведочења људи који су припадали Црној руци, па чак и самог Аписа да је он на неки начин био повезан са Младом Босном и да је преко Радета Малобабића организовала акције у складу са акцијама Црне руке&qуот;, наводи Марковић.

Најближи Аписов човек, Воја Танкосић, снабдевао је младобосанце оружјем из четничких магацина у Србији.

Међутим, оружје за Сарајевски атентат им није он обезбедио, тврди Марковић.

Иако су биле веома блиске, додаје да су ове две револуционарне организације деловале одвојено.

Бјелајац сматра да је Апис преузео одговорност за Сарајевски атентат јер није хтео да дозволи да „радикали убију Радета Малобабића&qуот;, његовог главног обавештајца у Аустроугарској.

Танкосић је тада обавестио Аписа да постоје „нека деца, која би нешто покушала&qуот;, због чега је тражио његову сагласност „да их пусти&qуот;.

Не размишљајући тренутно о последицама дао му је дозволу, али се убрзо предомислио и на неколико начина покушао да спречи атентат.

„Да је Апис организовао он не би послао неког ко не зна да пуца и ко први пут у животу баца бомбу, већ би послао комите Босанце који су бацили стотине бомби и пуцали ко зна колико пута&qуот;, каже Бјелајац.

Марковић сматра да то није учинио да би амнестирао Малобабића већ да би тим признањем пред српском јавношћу отежао регенту Александру и Пашићу да га осуде.

Ипак, о овом признању није ни расправљано на суду.

Марковић каже да се обрачун са црнорукашима одвијао упоредо са преговорима Антанте и Аустругарске о сепаратном миру 1916. и 1917. године.

„Као један од услова око изласка Аустроугарске из рата помиње да Аустроугари желе да сви они људи за које мисле да су умешани у Сарајевски атентат буду уклоњени.

„То се односило и на Аписа, то је добар моменат да искористи међународни притисак да дође до сопствене политичке користи&qуот;, сматра Марковић.

Бјелајац тврди да српска влада о тајним преговорима Француске и Аустоугарске сазнала тек у пролеће 1918. када је нови француски председник владе Жорж Клемансо изнео у скупштини садржај аустроугарских предлога.

„Ти преговори су пропали пре завршетка Солунског процеса&qуот;, каже Бјелајац.

После Првог светског рата „поједини сведоци&qуот; су говорили и о томе да је „главу Аписа&qуот; тражио „председник Клемансо&qуот; како би наводно „изашао у сусрет Аустроугарској&qуот;.

То је, додаје историчар, „лажна тврдња&qуот; јер је он током Солунског процеса био обичан посланик у француском парламенту.

„Овим гласовима су се свакако ослобађали бар дела кривице носиоци процеса, односно они који су били у могућности да помилују осуђене&qуот;, пише Бјелајац у предговору књиге Пуковник Апис, његовог сестрића Милана Ж. Јовановића.

Истиче и да су током процеса „Француска, Британија и демократска Русија&qуот;, интервенисале против суђења, а посебно против извршења „драстичних казни&qуот;.

Шта се десило са Аписом и Црном руком?

Процес је трајао до почетка јуна 1917.

На смрт су осуђени Драгутин Димитријевић Апис, Љубомир Вуловић и Раде Малобабић.

Стрељани су у рану зору 26. јуна у Микри, близу Солуна.

„Пре смрти, сатима им је читана пресуда, док су били завени за дрво, са повезима преко очију&qуот;, додаје Марковић.

Још шест црнорукаша је осуђено на смрт, али су накнадно помиловани.

На слободи су новчано помагали удовицу мајора Љубомира Буловића.

Оснивач Црне руке - Богдан Раденковић - умро је у затворској болници 30. јуна 1917.

„Судско убиство без основа у закону&qуот;

Бјелајац каже да је професор Слободан Јовановић већ 1919. године, на позив регента Александра, изнео сумње у легалност процеса.

„Јовановић је објаснио да се смртна казна није могла оснивати на закону, те да се ради о судском убиству&qуот;, писао је историчар.

„За доказану кривицу српски закон је тражио признање окривљеног или најмање два сведока. Тога није било.

„Чак и једини сведок не сведочи о њему него о Малобабићу.

„Осуђен је на основу ,саставног доказа', али такав доказ води само ка блажој казни а никако најтежој&qуот;, пише Бјелајац.

Карађорђевић је одговорио да му „његови нису тако представили&qуот;.

„Помиловати једног официра који усред рата покушава да убије свог Врховног команданта, значило би потпуно разорити војну дисциплину&qуот; правдао се регент.

Наслеђе и рехабилитација

Црна рука је после Солунског процеса званично престала да постоји, али је њен дух провејевао и даље.

Неки њени чланови попут Мустафе Голубића и Божина Симића су наставили политички ангажман као комунисти у Совјетском савезу.

Марковић каже да је Симић дошао у Југославију пред војни пуч 27. март 1941. и успео да убеди председник пучистичке владе Душана Симовића и њихове представнике да ће Совјетски савез стати иза Југославије уколико она одбије потписивање Тројног пакта.

„Постоји легендарна прича, која не пише у изворима, да када се агент НКВД - тајне совјетске полиције, вратио у Москву да му је Стаљин пружио руку и рекао: ,Црна рука је л' тако? Свака част'. Али од подршке није било ништа&qуот;, додаје историчар.

Ипак, Драгутина Димитријевића Аписа и црнорукаше рехабилитовале су нове комунистичке власти у Југославији јуна 1953. године.

Марковић сматра да је то било зато што је краљ Александар Карађорђевић био „заједнички напријатељ&qуот; комунистима и црнорукцима.

„Иако су били националисти, њихова револуционарна карактеристика и чињеница да већина Црне руке није долазила из високих слојева друштва зближавала их је са изразито левом идеологијом.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.02.2021)