Književnost kao poslednje utočište istorije: Milan Lazarević i Erik Vijar na pančevačkoj raskrsnici za Jabuku
RTS 30.06.2022
Da teza Mikija Rubiroze iz serije „Grlom u jagode" kako život piše romane što pre mora da bude ažurirana, pre nekog vremena je čitaocima portala „Oko" detaljno obrazložio Ivan Radovanović. Čovek se, naime, zatekao u Trstu baš u vreme kada je jedan od junaka uvodnog dela mog teksta o Pazoliniju tamo izvršio samoubistvo. Umesto da identitet sirotog čoveka koji je te martovske večeri skočio sa petog sprata hotela „Savoj" sazna iz tamošnjih novina ili televizijskih vesti, „naš čovjek na terenu" je nedostajuću
„U tom dvadesetogodišnjem periodu ogromna množina njiva nije orana; kuće su spaljene; trgovina menja pravac; milioni ljudi siromaše, bogate se, preseljavaju se, i milioni hrišćana, koji veruju u zakon ljubavi prema bližnjemu, ubijaju se međusobno..." U eri postistine, ovi redovi bi lako mogli da budu pripisani nekom istoričaru iz ne tako daleke budućnosti koji opisuje rat u Ukrajini i sve ono što se potom dešavalo u celome svetu. Sva sreća da se kultura otkazivanja
