Југославија, уметност: Сава Шумановић, сликар који је славио живот, а доживео сурову смрт

Изложба више од 400 дела тада познатог југословенског сликара Саве Шумановића у згради Новог универзитета у Београду у недељу 3. септембра 1939, није била вест дана у новинама.

Реке посетилаца тог викенда слиле су се Теразијама и Кнез Михајловом ка бедемима Калемегдана на мотоциклистичке и ауто трке, које је пратило више од 75.000 људи, писала је Политика, а сачувала Дигитална библиотека.

Ипак, све је остало у сенци напада нацистичке Немачке на Пољску, само два дана раније, чиме је у Европи почео Други светски рат.

На насловној страни листа је масним словима писало „Енглеска и Француска од јуче у ратном стању с Немачком&qуот;.

Било је то само једно од многобројних преплитања живота великог уметника и политике.

Коначно је обележило дан његове смрти, пре 80 година.

Саву Шумановића су 30. августа 1942, убиле усташе и бациле у заједничку гробницу у Сремској Митровици, граду који је тада био део фашистичке Независне Државе Хрватске (НДХ).

„Терор је био константан и погађао је све, представнике елите политичке економске, свештенике, учитеље, без обзира на њихово политичко опредељење.

„Сава Шумановић представља једну врсту симбола у целом том страшном покољу за време усташке страховладе у Срему&qуот;, каже историчар Милан Ристовић за ББЦ.

Усташе су током Другог светског рата починиле бројне злочине над српским, јеврејским и ромским становништвом.

• Прича о војвођанској Немици која је преживела усташке логоре
• Споменик куги у Иригу - „Време кад су живи завидели мртвима&qуот;
• Путеви оспораване сликарке Надежде Петровић - „За све се тражи времена, за васпитање публике мало дуже“

Шумановић је био познато име, потицао је из цењене породице, живео је повучено, али је у ратном вихору страдао у 46. години због припадности српском народу.

„Био је повучен човек, њега политика уопште није занимала, живео у његовом сликарском, естетском свету.

„Имате сведоке, кад су дошле усташе да га покупе, није желео да оде неуредан, знао је шта га очекује, тражио је да му допусте да се окупа, среди и обуче чисто и таквог су га одвели&qуот;, каже Ристовић, професор Филозофског факултета у Београду.

Крупних црних и помало сетних очију, са брковима, у опегланом оделу из ког вири ланац сата, са шеширом на глави и у белом мантилу, Сава Шумановић више личи на доктора, него на сликара на једној од сачуваних фотографија.

На њој, уметник стоји са кичицом и бојама поред штафелаја и позира.

Захваљујући подршци породице могао је да се посвети стваралаштву, а таленат му је обезбедио безвременост и славу која и данас траје.

„Сава Шумановић је један од најзначајнијих српских и југословенских сликара&qуот;, каже Љубица Миљковић, историчарка уметности.

Од Земуна и Загреба до Монпарнаса

Рођен је 22. јануара 1896. у Винковцима, на територији данашње Хрватске.

Родитељи Милутин и Персида, потицали су из угледних породица из Шида, обоје су били школовани и имали јаке породичне везе и у Загребу и у Београду.

После гимназије у Земуну, Сава уписује 1914. сликарство у Загребу, на почетку Првог светског рата.

Завршава је са одличним успехом, а његова платна из тог периода указују на симболизам и тада популарну сецесију.

Описујући какав је био у уметности, Миљковић цитира Антонију Кошчевић Ткалчић, Шумановићеву пријатељицу са загребачке Академије.

Она је рекла да су „сви били револуционари у односу на професоре које су сматрали застарелим, а једини је Сава Шумановић био револуционар у односу на уметност&qуот;.

„Бити револуционар у односу на уметност, то је више степен револуције.

„Био је изузетно образован уметник, учио је француски да би могао да прати литературу из области уметности, говорио савршено и немачки и већ на академији се показао као талентован&qуот;, каже Миљковић.

У јесен 1920. одлази на неколико месеци на усавршавање у Париз, тада културни центар света.

„Ако вам кажем да је том његовом кругу у Паризу припадао и Пикасо, то довољно говори.

„Сава Шумановић прати све токове, и не само да прати, већ их на неки начин иницира снагом властитог талента&qуот;, каже Миљковић.

По повратку у Загреб, слика у новом стилу кубизма, чији је следбеник био његов француски учитељ Андре Лот, али локална конзервативна публика његов стил прихвата са резервом.

Ипак, и у то време било је заљубљеника у његово дело.

У Париз ће отићи поново 1925. када је продао двадесет слика једном адвокату, које се данас чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду.

Учествовао је у осликавању култне кафане Ла Цоуполе , 1927 у Паризу.

Поводом изложбе његових дела која се налазе у овом локалу, 2019. у Паризу, модни часопис Вог сврстао ју је међу пет најзначајнијих те године у главном граду Француске.

„Сава Шумановић апсолутно припада светској уметничкој баштини&qуот;, оцењује Миљковић.

Те 1927. године, насликао је најзначајније дело, Пијани брод.

Ова слика монументалних димензија настала је у грчевитом раду за само седам дана и ноћи.

Историчар Ристовић у тој слици „где се не зна ко је капетан или су сви капетани&qуот;, а брод се преврће час на једну, час на другу страну, тумачи као предвиђање фашизма који ће свет ускоро гурнути у катастрофу, наводи се у раду Стевана Костића.

Кад је отворен Музеј модерне уметности 1929. у Београду, Шумановићеви радови били су део сталне поставке, каже Љубица Миљковић.

Међутим, живот није текао глатко.

Отежани услови рада и низ личних проблема довели су уметника до нервне исцрпљености током боравка у Паризу, па се 1928. вратио у Шид, на опоравак.

Неко време се лечио на клиници у Београду.

Болница је потпуно уништена у бомбардовању за време Другог светског рата, те није сачувана документација о лечењу.

Шумановић о том периоду говори како је био „тешко душевно болестан&qуот;, јер се борио са самим собом и „ружним, жалосним и огавним животом&qуот;.

Али и у том тешком периоду има снаге да слика аквареле.

Миљковић сматра да не треба пренаглашавати питање његовог менталног здравља, јер дело које је оставио показује да је био „најнормалнији, најпаметнији и најобразованији сликар&qуот;.

„Сава Шумановић је сам дао одговор, рекао да је био хиперсензибилан и сувише реаговао и на мирис и на боју и на звук.

„Момо Стевановић, професор на Академији ликовних уметности, претходно кустос и дипломирани правник, геније у нашој струци, рекао је за Шумановића да је 'морао емоције да пропусти кроз чистилиште ума'&qуот;, каже Миљковић.

Атеље у којем настаје нови космос

После клинике, уметник се враћа у породичну кућу у Шиду и потпуно се посвећује сликању.

Његова платна винула су га у ред „најзначајнијих и најистакнутијих српских уметника&qуот;, каже Јована Лакић, директорка Галерија Сава Шумановић у Шиду.

Колико се суграђани и данас поносе овим сликаром, говори то што Шид зову „градом Саве Шумановића&qуот;, додаје Лакић.

„Он је лепоту Шида представио на платнима и славу свог града однео у свет.

„После његове смрти, мајка Персида поклонила је породичну кућу и целокупну уметничку заоставштину општини Шид и омогућила да кроз галерију, Сава Шумановић живи вечно&qуот;, каже она.

Током последње деценије живота, насликао је 600 слика, а њих 417 се чува у галерији у овом сремском месту.

„На две трећине слика су пејзажи Шида и околине, то говори колико је Сава волео Шид.

„Ту је имао идеалне услове за рад, родитељи су му обезбедили личног кочијаша са којим је обилазио околину и скицирао, а у свом атељеу постајао творац новог космоса&qуот;, каже Лакић.

„Тај шидски крај је најсликовитији крај и мени најлепши (после њега околина Париза).

Мислим да вам неће дојадити тај циклус Шидијанки купачица, које стварно и не постоје у Шиду, јер у потоку се купају само деца и кадгод која девојка скривена џбуњем)&qуот;, записао је уметник.

Успео је да направи циклус слика у којем се фигуре понављају, са само једном плавокосом девојком као моделом током тих 10 година и скицама црнки које је понео са париског Монпарнаса.

Када му је умро отац 1937, Сава преузима бригу о имању.

Уз економију, наставио је да непрекидно слика и да се усавршава.

Учио је енглески језик, похађао часове играња, посетио је гостујућу изложбу француског сликарства 19. века у Народном музеју у Београду, припремајући се за сопствену, планирану за 1939, наводи се у биографији Шумановића.

Пред отварање, после паузе од 11 година, у Београд су десет дана његове слике железницом стизале у престоницу, запаковане у 21 сандуку.

Биле су распоређене у седам дворана данашњег Филолошког факултета, на два спрата и у ходницима.

Упркос ратним бубњевима који су одзвањали Европом, на тој изложби Сава Шумановић је продао 115 и поклонио 30 слика.

У каталогу је написао текст Место предговора о трагањима за јединственим изразом, иако је сопствени стил називао „како знам и умем&qуот;.

„Оригиналност под сваку цену нисам хтео имати, јер та ми се гадила, као сувише јефтина и проста и добра за Париз, нег' сам хтео оригиналност истинску и озбиљну&qуот;, записао је уметник.

Срем постаје део НДХ

Годину и по дана касније, рат стиже у краљевину Југославију, и у Шумановићев Шид.

На простору данашњих Срема у Војводини, Хрватске, Босне и Херцеговине 10. априла 1941. успостављена је Независна Држава Хрватска (НДХ), уз пуну сарадњу са нацистичком Немачком и фашистичком Италијом.

Од првих дана, владавину усташа обележили су терор, злочини и утеривање страха, каже историчар Милан Ристовић.

„Ударало се на оне који су сматрани да у етничком погледу, или како су усташе говориле, расном погледу, нису пожељни - Срби и Јевреји.

„На први поглед делује хаотично и неселективно, а у ствари део је системске политике истребљења&qуот;, каже Ристовић.

Читавим сетом усташких закона укинуто је ћирилично писмо, као и права и институције Србима.

Сава Шумановић је реаговао уметничким мини-отпором - престао је да потписује слике и стављао само годину.

„Цела његова биографија говори о том времену и због тога се вреди сећати и њега као доброг сликара и уметника, али и као трагичне људске фигуре&qуот;, истиче Ристовић.

За најзлогласнију усташку акцију сматра се она против партизанских јединица на Фрушкој Гори и у Срему и цивилног становништва.

Управо у њој је страдао и Шумановић.

Одведен је 28. августа 1942, у злогласни затвор у Сремској Митровици, мучен и вероватно стрељан два дана касније.

„Остала је његова последња слика незавршена, једна од Берачица, уље се још није осушило на платну, било је мокро кад је одведен&qуот;, каже Ристовић.

'Народ жртва злочина'

У Музеју Срема у Сремској Митровици за 2. септембар је најављено отварање изложбе „Народ жртва злочина&qуот;, посвећене 80. годишњици усташког терора на овим просторима у време НДХ.

„Нацистичка Немачка није се много занимала за етничка питања, њима је било важно да се одржи мир и да се очувају важне комуникације&qуот;, каже историчар Андрија Поповић, директор Музеја.

У то време, рат букти у Грчкој, спрема се офанзива против Совјетског Савеза, те је Немцима најважније да очувају пругу која од Сремске Митровице иде ка Београду и даље на југ.

„То је била жила куцавица Немачке, то је као данас Коридор 10, увек је то била важна комуникација на нивоу целе Европе.

„За НДХ примарни циљ је био нешто друго, да се постигне етнички чист простор где постоји само једна хрватска нација, а сви остали су поништени као нације&qуот;, каже историчар.

Можда ће вас занимати и ова прича

Убрзо избија устанак од Лике, Баније и Кордуна, све до Срема и Фрушке горе, а властодршци реагују новим насиљем.

„Почиње велика офанзива усташа и Немаца на Фрушку гору чији је циљ био да линијски очисти припаднике партизанског покрета, а за цивилни део задужен је био Виктор Томић, полицијски официр из Загреба.

„Он је имао задатак да изврши чишћење свих који су били на неки начин сумњиви&qуот;, каже Поповић.

У акцији је убијено је више хиљада људи, а још више ухапшено и принудно расељено.

Многи су, попут Саве Шумановића, завршили у затвору у Сремској Митровици, а затим стрељани.

„У монтираним суђењима, упакованим у плашт легалитета, људи су осуђивани зато што су Срби, некоме је стављени на терет да је сарађивао са партизанима или било шта друго.

„За та два месеца на спомен гробљу је стрељано између 2.200 и 2.300 људи&qуот;, наводи Поповић.

• Ко се данас и како сећа Пинкија
• Моша Пијаде - кад револуција победи сликарство
• Иван Ђаја - „ренесансни човек&qуот; и академик који је гласао да Тито не буде почасни члан САНУ
• Мала Антанта: Од одбрамбеног савеза до „првокласног погреба&qуот;

Према његовим подацима, за време четири године владавине НДХ, од 1941. до 1945, на подручју Срема убијено је између 30.000 и 40.000 људи.

„Колики је то број, говори податак да је Сремска Митровица имала тад нешто више 20.000 становника, а ту се не убрајају борци&qуот;, каже Поповић.

Нестале су многе ромске фамилије, а јеврејска заједница је потпуно искорењена.

Последњу слику Саве Шумановић, из триптиха Берачице, неки тумаче кроз хришћанске мотиве: грожђе и жито на његовој слици зрели су у исто време, као у библијском предсказању краја времена.

Историчарка уметности Љубица Миљковић на њој, пак, види живописну ношњу и покрете жена које је Шумановић гледао у виноградима, описујући га као „сликара светлости који слави живот&qуот;.

„Порука је - волите се, људи и пијте добро вино.

„Сава Шумановић је славио живот, а доживео тако сурову смрт и то је трагедија људског рода&qуот;, закључује Миљковић.

Како уметници улепшавају свет

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру иВајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.31.2022)