Je l’ sluša?
Nedeljnik 30.11.2022 | Hana Piščević
Šetam pse i razmišljam o tome kako je sulud taj trenutak kad nešto onjuše, kad se zaustave usred trka kao da ih je neko naglo povukao za nevidljivi povodac i ukopao u mestu.
Kao da im život zavisi od toga. Za čim li se ja tako okrećem i šta mene tera da se ukopam u mestu toliko voljno? Psi su vođeni drugim čulima, njih ne interesuje izgled stvari, veličina ili rečnik, oni tome ne pridaju važnost. Kuda bismo se mi kretali i šta bismo radili kad bismo bili vođeni nečim kao što je miris? Sve kolumne počinju da mi liče jedna na drugu, životinje i deca superiorni u odnosu na ljudsku rasu i odrasle, priroda u odnosu na grad. Jesam li se ja
