Težina bolničke ćutnje
Danas 04.03.2023 | Teofil Pančić
Dugi su dani u bolnici, o večerima da i ne govorimo: rano se i dalje smrkava, pojedeš krotko raskošnu bolničku večeru u vreme kad bi kod kuće tek ručao, i pred tobom se otvori okean „slobodnog“, zapravo praznog vremena, koje nisu svi ni radi ni u mogućnosti da ispune utehom beskrajnog spavanja.
I onda se, tako, divani i divani i divani… Dok reči ne utihnu, takoreći dopola izgovorene, utopivši se u snu od napornog prisilnog nerada, i tišina tek nakratko, na koji sat, osvežavajuće prostruji bolničkim hodnicima i sobama. Ne učestvujem u razgovorima koji me ionako zamaraju, ali oni svejedno dopiru do mene, prostor je mali a čujnost dobra, pa se nerazgovetni mrmor očas pretvori u niz rečenica od kojih nema odbrane. Ali, kakve su to rečenice? Čega u njima ima,
