Sveti Georgije ubiva aždahu

Ni mrmora ozdo, ni kliktaja ozgo. Ni jaz da se oglasi žuborom, ni vetar hujom. Polegao zemaljski šar u se, zagrnuo se tišinom, čeka da mine, da čemer utuli, i tama, i zaum. Beše bezvolja i muk, i zaludu se kroz smutna bespuća muklog čekanja, kao miomiris tamjana, provlačio pramen nade u novi dan i novi početak svetlosti. I, namah, iz samog srca zvezdanog sjaja, vinu se poj ozarja novog i nesta čemer i tminu i muk. Sinuše i nebo i gora i voda. I sve ponovo bi dan.