Симић (Солидарност): За успешну политичку побуну неопходан је и широк социјални бунт
Пема њеним речима, "Плата за живот" мора да подразумева и могућност штедње у висини од десет одсто за непредвиђене трошкове.
Симић је навела да "у Србији више од две трећине запослених има плату која је испод републичког просека, док минимална зарада, коју прима око 350.000 људи, не достиже ни ниво минималне потрошачке корпе".
Минимална зарада загарантована нашим законом се, рекла је, на жалост налази за две трећине испод европске границе сиромаштва.
Говорећи о социјалним разликама у Србији, за које Солидарност сматра да никад нису биле веће, навела је да се најочигледније огледају у томе да је, са једне стране, малобројна тајкунска елита која је у својим рукама сконцентрисала економске, политичке и медијске ресурсе. Насупрот њима је већина која је кроз неколико деценија пљачкашких приватизација, задуживање и корупцију остала ускраћена за све оно што би требало да представља достојанствен живот – адекватне плате и пензије, здравствену и социјалну заштиту, поштовања радних права и заштиту од насиља и дискриминације.
"Највећи број слабије плаћених приморан је да обавља више послова да би опстали док су жене уз то и даље традиционално оптерећене неплаћеним кућним пословима", указала је Симић, истичући и да раднице и радници у Србији имају најдуже радно време у Европи.
Она је оценила да уговори о привременим и повременим пословима постају све доминантнији облик запошљавања и у приватном и у јавном сектору, што, напоменула је, актуелна власт користи као механизам уцене и мобилизације за политичке циљеве.
"Осим што често бивају уцењени губитком посла, запослени на овим уговорима немају право на породиљско одсуство, одмор, боловање, синдикално организовање, колективно преговарање и штрајк, а није им чак загарантована ни минимална зарада", навела је Симић.
Према њеним речима, "најфлагрантније и најопасније кршење радних права се огледа у чињеници да остваривање тих права нема ко да надгледа и штити".
"У Србији има тек нешто више од 200 инспектора рада, што значи да је један инспектор у просеку задужен за старање о заштити права око 10.000 радница и радника. У оваквим условима је потпуно јасно да није могуће осигурати адекватну безбедност и заштиту здравља на раду", рекла је Симић.
То потврђују, нагласила је, "и суморне статистике да у просеку једном недељно у Србији неко изгуби живот на радном месту".
"Уз све то, радно законодавство је протеклих година упорно мењано тако да се радничка права умање, а несигурни послови постану правило уместо да су изузетак", указала је Симић.
На питање могу ли постизборни протести и незадовољство да подстакну социјални бунт, она је рекла да би "изборна крађа, али можда још више чињеница да се режим после те крађе брутално обрачунава са омладином која јој се опире, морали да буду разлози за незадовољство и позив на акцију свима".
"Већ смо видели уцене, бугарске возове, капиларне гласове, кол центре", истакла је, додајући да је "сада режим подигао крађу на нови ниво - увезао је гласаче који ће одредити резултат неизвесних избора, али и тиме што је оне који су на ту крађу указали оптужио за рушење уставног поретка".
"Ниједна политичка побуна код нас није била до краја успешна без широке социјалне побуне, нарочито у јавним предузећима која чине окосницу функционисања друштвеног система", рекла је.
"Студенти су показали и политичким актерима код нас, али и свим грађанима како се не одустаје од основних принципа истине и правде и морамо их подржати сви, од професора, до синдиката и политичких странака. Солидарност са њима у овом случају никако не представља емотивну болећивост, него нужност у борби за опстанак овог друштва", поручила је Симић.
(Бета, 01.01.2024)
