Јовановиц поводом писма Филхармоније:необразованим, некултурним народом лакше се манипулише
У тексту "Вапај за музичком културом", објављеном на порталу великеприче.цом, Јовановић дубље анализира стање у музичкој и култури у целини.
Због актуелности теме Бета преноси текст Љубише Јовановића у целини:
Једно прочитано писмо, пре концерта Београдске филхармоније, покренуло је нову лавину незадовољства и очаја професионалних музичара наше угледне институције. За све нас који познајемо прилике на музичкој сцени - ништа ново. Дуго се већ говори о огромном незадовољству платама, вишегодишњим ВД статусом директора, нерешеним питањима нове дворане, обећањима без реализације. Речи министра финансија, да је нова дворана заправо неисплатива инвестиција, за "неколико концерата годишње", баца дубоку сенку на привид намере изградње дворане који се одвија од 2010. године! Било је довољно само неколико недеља након избора да се у реалном светлу оголи однос према култури коју садашња власт има.
Дискусије око Београдске опере и балета, јалове расправе око пребацивања и адаптације на Београдски сајам још више продубљују сумње у намеру успостављања здравих темеља културних институција у Србији. Треба узети у обзир и сада већ деценијско пребацивање лоптице око дечјег театра Бошко Буха и места на коме ће се започети реконструкција овог важног позоришта и схватићемо да заправо не постоји истинска намера да се ствари поставе у одговарајући поредак и равнотежу, да би заузеле право место у друштвеној заједници.
Разлог је врло јасан и очигледан. У последњој деценији, захваљујући погубном таблоидном утицају медија, култура је просто замењена естрадом. Есенцијалне уметничке вредности више не постоје, гурнуте су испод тепиха, у дубоке и забачене крајеве наше друштвене заједнице, зарад разних звезда и звездица различитог профила, изгледа, понашања, надимака, који се проглашавају "уметницима" без којих се не може живети. Све то се одвија веома отворено, дрско, без трунке обзира. Намере су очигледне - необразован, некултуран народ ће лакше бити изманипулисан зарад политичких циљева. Тачка!
Београд остаје као једини главни град у Европи који НИКАДА није изградио концертну дворану, посебно не достојну данашњих достигнућа на пољу архитектуре, акустике, естетике градње.
Београд није НИКАДА започео градњу опере, о којој се говори од 1940. године!
Београд није НИКАДА решио питање Факултета музичке уметности, који се и дан данас налази у бившој коњушници у парку Мањеж!
Београд остаје на периферији музичких и уметничких дешавања у Европи и свету. Наравно, као вечити оптимисти, сматрамо да смо део те исте Европе, убеђени смо да је то тако, али и само површински поглед на културна догадјања у околини, попут Будимпеште, Фестивала Енесцу у Букурешту, Летњег фестивала у Љубљани, да не спомињемо Беч или било који већи европски град, упућује нас заправо на провинцијализам у коме смо заточени.
Вратимо се људима, музичким уметницима. Школовање једног професионалног музичара, рецимо виолинисте, траје 16 година! Не постоји пречица, мора се завршити све, до мастера, да би сте могли да конкуришете за запослење у оркестру или школи. Све то се не може постићи без минимума од 3-4 сата индивидуалног рада сваког дана, сконцентрисано, без празника, викенда, одмора. Мора се бити све време у "спортској" кондицији. Ако сте медју најбољима, најталентованијима и највреднијима, будете примљени у симфонијски оркестар. Као тутиста имате плату 70.000 динара у Србији. Да ли се данас може живети са породицом, са таквом платом? Нећу говорити о томе да је замена жица 200 евра, да је замена струна на гудалу 100, да је свака интервенција на инструменту више стотина еура. Једном речју, не може се то издржати. Са друге стране, излазите стално на подијум пред пуну дворану, сви очекују велики догадјај, желе да уживају без остатка у сваком тону. Не знају да не постоје праве, комфорне гардеробе у којима се музичари могу пресвући, не постоји довољан број лепих, светлих, проветрених просторија где се могу усвирати, не постоје паркинзи за сасвим скромне аутомобиле које имају, једноставно, све се своди на "сналажење" у времену и простору у коме се живи. Веома често, да не кажем најчешће, свира се из ископираних нота од пре 30-50 година, које су заправо забрањене за употребу, заштићене штампарским и ауторским правима најмање у последњих 40 година. И тако, време пролази поред нас, удаљавају се неки светови чије одблеске светлости гледамо у ретким преносима око великих празника на ТВ. Остајемо немоћни и напуштени. Утешени шачицом истинских љубитеља музике који прате све што се збива и за које вреди радити, вежбати, живети!
Завршићемо цитатом из саопштења музичара Београдске филхармоније:"Егзистенцијално, наши животи са овим платама су изузетно скромни. Уметнички, наши животи су веома богати. Ми Филхармоничари живимо за аплауз, али на жалост не живимо од аплауза".
(Бета, 11.02.2024)
