Књижаре, неодољиве Меке које не губе чар: Срећан им њихов дан

Можда вам се чини да ама баш све на свету има сопствени дан, заслужено или не.

(Рођен)дан књижара је у групи слављеника који више него заслужују да им честитамо, па су наше новинарке - најмлађа и најстарија у редакцији ББЦ-ја на српском - решиле да обележе овај дан.

Прва је најмлађа, јер, како каже стара изрека, на младима свет остаје.

Кристина

У граду у ком сам одрастала није било књижара.

Уместо ја до њих, књиге су најчешће долазиле до мене.

Прва је допутовала Пипи Дуга Чарапа списатељице Астрид Линдгрен, донела ми је тетка, која је у Београду студирала сликарство.

Кад сам је отворила, у ноздрве ми се увукао до тада непознат мирис, добро сам упамтила тај „дах&qуот; свеже штампаног папира.

Ставила сам је на полицу поред сликовница које сам наследила од старијих рођака.

Али Пипи је била посебна - била је нова и само моја.

Зато сам следећи дан дрхтавим дечијим рукописом на првој страни написала: Кристина.

Слова су била велика, Р исписано наопако.

• Шта читате на Светски дан џепних романа
• Какав је утицај читања на ментално здравље
• Како је један немачки град променио начин на који читамо

Стрпљиво сам чекала да тетка опет дође и донесе други и трећи део о авантурама риђокосе девојчице која сама живи у старој напуштеној кући Вила Вилекули, брине о коњу и мајмуну Господину Нилсону, док чека да јој се врати отац, капетан брода који плови далеким морима.

Тако је почела моја опсесија књижевношћу, али и жеље да сакупим, сачувам и поседујем приче које ми се допадају.

Да могу да их читам поново, да им се враћам.

Овај мој посредни контакт са књижарама трајао је више од пола деценије.

А онда сам порасла.

За интровертну тинејџерку нема бољег начина да проведе време од лутања по књижарама оближњих градова.

То је био комплетан доживљај, а уклапао се и уз естетику какву сам желела да имам - док сам шетала између полица и копала по књигама, осећала сам се као меланхолична јунакиња из неког француског филма снимљеног 1960-их година.

Као Џејн Биркин, као Катрин Денев, мислила сам тада.

Скоро сваки дан сам после предавања из књижевности свраћала до књижара, а пријатељи су ми доносили књиге са путовања.

Омиљена ми је и даље велика илустрована биографија француског сликара Клода Монеа, коју је моја другарица донела из Берлина.

Књижаре нису само ланци продавница са гомилом одељака обележених дречећим бојама и знаковима који јасно указују на попуст.

То су и антикварнице и бувљаци.

Тако сам на пијаци у Краљеву купила Роман о Лондонупохабаних корица и печатом панчевачке библиотеке за 100 динара.

А у последње време, нема ничег што ми причињава већу забаву од вишечасовног скроловања и претраживања наслова по сајтовима интернет књижара.

Александра

Када сам пре неколико година видела ову сцену испред једне од најчувенијих књижара у Европи, помислила сам за тренутак да сањам, или, рече циник у мени, да се снима неки филм.

Ред испред књижаре?

У таквом свету бих желела да живим, проговара идеалиста, она која кад путује, обавезно носи спаковану резервну торбу за улов половњака, џепњака и гломазних стрип албума.

Моја прва, само моја, књига била је помало неочекивани избор за четворогодишњу девојчицу - Тарзан и животиње, Едгара Рајса Бароуза.

А ко би јој одолео: лав, два тигра, зебра и мајмуни окружују младића у густој џунгли! У низу сликовница и књига за децу, баш ми је она привукла пажњу иако појма нисам имала о чему се ради.

Родитељи су ми препричавали да сам их бесомучно малтретирала да ми је читају, а отац је тврдио да сам захваљујући Тарзановим авантурама научила рано слова јер сам им се „попела на главу и досадила и богу и људима.&qуот;

У данас непостојећој књижари у центру Београда у којој се већ годинама шире полупрестижна мушка одела и спортске јакне касније сам упознала Лујзу Меј Алкот и њен серијал о девојчицама породице Мерч.

Од њих сам више научила о феминизму - иако га у њихово време није било ни у назнакама - и животу какав (не) желим, и слике из књижаре Нолит док пребројавам остатке џепарца да бих платила једну по једну остају заувек.

Као што остаје и осећај који ме обузме и деценијама касније када на полици у некој минијатурној књижари откријем роман за којим сам годинама трагала.

Узмем књигу у руке, онако покерски превртим стране па је оњушим. И онда знам да је моја, И знам још једног књигољупца који то исто ради.

Током краткотрајног емигрантског живота, имала сам невероватну срећу да нађем посао баш у књижари, скоро па немогуће за полулегалне придошлице.

Ништа ми није било тешко: ни да отпакујем картонске кутије и носим и ређам књиге на полице (опет тај мирис), ни да одговарам на питања купаца, дајући све од себе да их наведем да купе бар једну, чак ни брисање прашине са полица.

Тада сам научила да волим и велике књижарске ланце које сам раније тинејџерски презирала називајући их „супермаркетима за књиге&qуот;.

Ем што је на полицама увек могло да се открије нешто ново, ем што сам могла да се подсетим заборављених страница из неког другог времена - а све на једном месту.

Није на одмет био ни попуст за запослене, па је повратак у Београд носио и много тежи терет од дозвољеног.

Као и Кристина, данас скролујем понуду интернет књижара, рачунам поштарину и нестрпљиво чекам да стигне пошиљка.

Читање са екрана ми се увукло у живот, истина, али су ми књижаре и даље најдражи простор који делим са другима.

Срећан рођендан свим књижарама овог света!

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.05.2024)