Четири типа емоционалног везивања: Шта на њих утиче

Страх од губитка дечка и пријатеља, увукли су јој се под кожу.

Слала им је поруке, бројала минуте до одговора, често их звала и ослушкивала тон њиховог гласа.

„Била сам опседнута мислима да ће ме дечко оставити и да су пријатељи љути на мене&qуот;, каже 23-годишња Софија Јанковић за ББЦ на српском.

„Нисам размишљала реално, само сам се бојала да ће ме неко напустити&qуот;, додаје плавокоса девојка.

• Напади панике: Узнемирујућа олуја која се изнова враћа
• Како разликовати зрелу од незреле љубави
• Зашто настављамо да излазимо са људима сличним бившим љубавима

Софија има преокупирани стил емоционалног везивања, што значи да чезне за блискошћу и да се боји одбацивања других.

Стилови везивања су начин на који особа доживљава емоционалну приврженост и како на њу реагује, објашњава психолошкиња Јелена Шарић за ББЦ на српском.

Додаје да на њих највише утичу односи са родитељима и старатељима, али и искуства у одраслом добу.

Постоје четири стила везивања: сигурни, избегавајући, преокупирани и дезоријентисани.

„Људи код којих у детињству није било већих препрека и чије су емоционалне потребе за блискошћу испуњене, имају сигуран стил везивања.

„Њима је лако да се повежу, немају проблем са блискошћу и интимношћу, лако и јасно комуницирају и превазилазе критике&qуот;, каже Шарић.

Још као деца су „стекли поверење у себе и друге људе&qуот; и „не боје се да ће их други одбацити, уколико не постоји реалан разлог за то&qуот;.

Постоје и они, додаје Шарић, код којих је ситуација компликованија.

Прича прва: 'Не одлази, плашим се'

„Док разговарам са људима, гледам им израз лица и размишљам какву реакцију очекују.

„Тако је било одувек, са родитељима, наставницима, касније са партнерима&qуот;, почиње причу Софија.

Говори брзо и на моменте делује усплахирено.

Док разговарамо у кафићу, покушавам да проценим да ли и од мене очекује реакцију, да ли ћу климнути главом и потврдити њене речи.

Као мала, Софија је после школе сатима учила да би имала добре оцене.

„Не због себе, одговорности, него да нико не би био љут на мене&qуот;, додаје она.

И сада је слично.

„Чак и када бих се викендом најрадије одморила, када ме пријатељи зову да идем у град не умем да им кажем не.

„Шта ако ме одбаце?&qуот;, изговара, поново очекујући умирујући одговор.

Психолошкиња Шарић каже да је за преокупирани стил везивања карактеристична негативна слика о себи, а позитивна о свету и другима.

Такви људи се лако везују за друге и превише се баве анализом свих односа у животу - од љубавног, преко породичног до пословног.

Софија бурно реагује на ситнице које указују на одбацивање.

„Некад и сама осетим да сам превише напорна.

„Колико год времена, љубави, стрпљења, уверавања добила, никад није довољно&qуот;, признаје.

Шарић објашњава да су оваква понашања уобичајена за оне који су као деца чезнули за родитељском пажњом.

„Зато се у одраслим односима труде да привуку пажњу, јер су они који су се о њима старали били дистанцирани&qуот;, указује.

Од психолошког експеримента до друштвених мрежа

Канадски психолози Мери Ејнсворт и Џон Болби извели су 1970-их експеримент са децом узраста од девет месеци до годину и по дана.

Назвали су га процедуром Чудне ситуације како би проценили разлику у понашању, вештачки изазивајући реакцију детета када се нађе у стресном тренутку.

Састојао се од неколико корака у трајању по три минута, у којима су у просторију улазили мајка и непознат човек и разговарали са дететом.

Научници су кренули од уверења да је емоционално везивање једноставно - или постоји или не постоји.

Међутим, истраживања су показала другачије.

Деца су различито реаговала на присуство мајке, одлазак и поновни долазак.

Нека су плакала, нека им трчала у сусрет, а било је и оне чија је реакција изостала.

Новорођенчад класификована као избегавајућа представљала су загонетку у раним 1970-им.

Нису показивали узнемиреност због раздвајања, а игнорисали су родитеља при повратку.

Ејнсворт и Болби су сматрали да је ово заправо маска за узнемиреност, а хипотеза је касније доказана кроз студије о убрзаном срчаном ритму код ових беба.

Неколико деценија касније, ова теорија се проширила друштвеним мрежама.

Корисници ТикТока и Инстаграма говоре о стиловима везивања, повезујући теоријска знања са властитим искуством и дајући савете које сматрају корисним.

На интернету постоје и тестови из популарне психологије намењени утврђивању начина на који људи доживљавају блискост.

Прича друга: 'Како да побегнем?'

Кад осети да јој људи постају превише блиски, Ана Томић „креће у бег&qуот;.

„Напорно ми је нечије стално присуство и некад морам да одморим од тога.

„Онда партнеру не одговарам на поруке, већ настаје време тишине јер постајем преплављена блискошћу&qуот;, каже Томић за ББЦ на српском.

Нелагодно јој је и када јој пријатељи говоре о проблемима или траже „сталну пажњу&qуот;.

„Кад неко плаче у мом присуству, не знам како да реагујем, једноставно бих побегла&qуот;, каже она гласом који не оставља недоумицу.

Често не дели размишљања и страхове са другима да би остала дистанцирана.

Избегавајући стил карактеришу страх од везивања, претерана и нездрава жеља за слободом, објашњава психолошкиња Шарић.

Они партнерима траже мане и са пријатељима су на дистанци, додаје.

Да се не би осећали заробљено, људи који се повезују на овај начин се труде да флертују са „другим особама, избегавају комуникацију и физичку блискост&qуот;.

„Они имају поверења у себе, али не у свет и друге људе.

„Овакве особине настају када родитељи не задовољавају потребе детета, па су та деца научила да не треба пуно да очекују од људи&qуот;, каже психолошкиња.

Људи са овим стилом привржености уче да потискују емоционалне потребе и цене независност изнад свега, наводи се у раду „Избегавајући стил и искуство родитељства (Авоидант аттацхмент анд тхе експериенце оф парентинг)&qуот;.

Тако су психолошки безбедни, јер њихово тело реагује онако како је еволутивно припремљено за опасности - припрема се за борбу или бег, пише у истом раду.

Прича трећа: 'Уплашени освајачи'

За Марка Петровића међуљудски односи су „попут клацкалице&qуот;.

„Стално сам између жеље за бежањем од некога ко ме жели и трчања за узалудном везом јер се осећам као да ћу умрети од усамљености&qуот;, каже он за ББЦ на српском.

Додаје и да никад није могао да верује сопственој процени.

„Да ли желим да будем близу људи или да имам простора?

„И даље не знам одговор&qуот;, признаје он.

Дезорганизовани стил емоционалног везивања се формира у односу са родитељима који су били или уплашени или агресивни, указује психолошкиња Шарић.

„Свет је за децу израз лица оног ко се о њима брине, може бити пун љубави и прихватања или агресије и страха.

„Они који се нису осетили безбедно, нису стекли поверење ни у себе ни у друге&qуот;, каже она.

Марко каже да се никада не осећа задовољно.

„Иако ми је дуго требало да до нечега дођем, када успем, све време тражим мане.

„Партнеркама, послу, свему&qуот;, каже искрено.

Психологија овакве људе описује као уплашене освајаче, објашњава Шарић.

„Желе блиске односе, али се не усуђују да у њих уђу, па тако сањаре о потенцијалном партнеру и осећају се мање усамљено.

„Постоји и други тип, они који освајају тешко достижне партнере или ситуације, али када до тога дођу, траже изговоре и повлаче се&qуот;, додаје.

То је зато што „реализација жеље није циљ&qуот;, као ни „започињање реалног односа&qуот;.

„Управо тога се ови људи плаше&qуот;, указује Шарић.

Има ли сигурности?

Софија Јанковић каже да јој је лакше када блиским људима објасни како се осећа.

„Битно је да не претерам, да не делим страхове, већ да рационално објасним зашто је тако.&qуот;

Временом је, објашњава, постала свесна онога што је узнемирава.

„Ако са родитељима нисмо стекли сигурност, не значи да заувек мора да остане тако. На томе може да се ради&qуот;, наглашава Шарић.

„Често је то кроз психотерапију, па је многима однос са терапеутом први здрав однос.

„Решење је и веза са партнером који има сигуран стил везивања, од ког се може научити о здравој блискости&qуот;, закључује.

• Зашто деца доживљавају пролазак времена спорије од одраслих
• Како је интернет створио нове страхове
• Смањује ли се круг пријатеља како старимо

(ББЦ Невс, 10.26.2024)