Хрватско пролеће: Буђење нације које је уздрмало Југославију

Те 1971. у Југославији су биле холивудске звезде Елизабет Тејлор и Ричард Бартон због филма Сутјеска, одржана је права корида са биковима на београдском Ташмајдану, али су земљу потресала и озбиљна политичка збивања.

Хрватску је запљуснуо реформски талас у политици, култури и друштву, јарко национално обојен.

Тражило се да се држава, иако социјалистичка, мање меша у привреду кроз увођење тржишних принципа, и да се децентрализује - како би више овлашћења добиле републике.

Истовремено, говорило се о хрватској нацији и језику, певале су се химне, писали чланци, а тај набој се са научних скупова преливао и на улице.

У овом „гибању&qуот; народа, касније названом Хрватско пролеће или Масовни покрет (Маспок) учествовали су Матица хрватска и студенти, али су га предводили функционери владајуће партије Савеза комуниста.

„Етатисти, унитаристи и великосрпски шовинисти нуде нам Југославију какву не желимо, туђе нећемо, своје не дамо, сами смо господари и творци социјализма и своје будућности&qуот;, поручила је лидерка хрватских комуниста Савка Дабчевић Кучар пред десетинама хиљада људи у центру Загреба 1971, што је поздрављено овацијама.

Крајем године 1. и 2. децембра у вили у војвођанском месту Карађорђево на седници партијског врха одлучено је да је овај покрет сецесионистички - партијски лидери попут Дабчевић Кучар и њеног колеге Мике Трипала отићи ће са државних и политичких функција, а многе присталице ухапшене су и осуђене.

О тим дешавањима за ББЦ говорили су тројица актера Иван Звонимир Чичак и Жарко Пуховски, који су током бурне 1971. били студенти у Загребу, и Стјепан Месић, тада млади политичар.

• Од Хрватског пролећа до поделе Босне: Које договоре крију зидови Титове виле у Карађорђеву
• Иво Голдштајн: Шта су митови, а шта истине о односима Срба и Хрвата у Другом светском рату
• Месић за ББЦ: „Толико се ратовало и крви пролило, а границе нису ни за милиметар промењене&qуот;

Пробудило нацију

У разнобојном покрету хрватског народа Чичак је био национална опција, Пуховски против националиста, али је подржавао либерализацију и демократизацију, а Месић, као партијски кадар, подржавао је реформску струју унутар Савеза комуниста.

Када је 20 година касније Хрватска прогласила независност и почео распад Југославије, Пуховски и Чичак су водили невладину организацију Хелсиншки одбор за људска права, а Месић је био последњи председник Председништва СФРЈ и касније Хрватске.

Тадашњи студент Филозофског факултета у Загребу Иван Звонимир Чичак, који је преминуо 6. новембра у 77. години, рекао је раније да је био међу онима који су се залагали за хрватски национализам и сецесионизам.

„То је легитимна политичка опција док не дође до насиља и мржње&qуот;, рекао ми је пролетос у његовом дому у Загребу.

За њега је Хрватско пролеће било „до краја антијугословенско&qуот; и успешно - обавило је шта је требало - пробудило је нацију.

„У кратком раздобљу од годину и нешто дана колико је тај покрет тутњао Хрватском, толико је литературе, књига, часописа издато да су људи напојили резерве&qуот;, оценио је Чичак.

Конфедерација или држава

Хрватско пролеће треба сагледати у контексту тадашњег система и дебате покренуте и око политичких, али и економских и културних питања још од 1960-их, каже историчар Петар Жарковић.

„Покреће се гомила питања како ће Југославија изгледати, како ће у Србији бити конституисане аутономне покрајине, све то створило је атмосферу са којом се партија никад пре није суочила.

„Притом, партија једна, а шест република“, каже научни сарадник на Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду.

Реформске процесе види као резултат друштвеног развоја, било је више писмених људи, који читају штампу и књиге.

Говорећи о значају, Жарко Пуховски Хрватско пролеће не би убројао ни у пет најважнијих догађаја 20. века у Хрватској.

„Изгубило је значај 1991. кад се појавило оно о чему нико није говорио 1971. а то је држава, јер се у то време говорило о конфедерацији&qуот;, каже Пуховски, данас професор Филозофског факултета.

Иако поједини 'пролећари' тврде да су говорили „равноправност, а мислили на самосталност&qуот; Хрватске, тадашњи студент политикологије, тврди да то није тачно.

„Једини човек који је то отворено рекао - Хрвоје Шошић је сматран једном врстом лудака&qуот;, каже Пуховски.

Економиста Хрвоје Шошић је предложио да Хрватска треба да постане пуноправна чланица Уједињених нација (УН).

Док су многи у каснијим тумачењима говорили да је Шошићев предлог био јасан знак да се иде ка независности, историчар Хрвоје Класић истиче да је то извађено из контекста.

Шошићева идеја била је, каже, да се Југославија угледа на Совјетски Савез који је као огромна земља имао три столице у УН - Русија, Белорусија и Украјина.

„Сигурно је било интелектуалаца који су размишљали да је боље да Југославије нема, али нити су они мали утицаја у друштву, нити су то јасно говорили.

„Са јаком Југославијом 1971, и јаким ауторитетом Тита, размишљати о разбијању државе могао је само неко ко је потпуни аматер&qуот;, каже професор Филозофског факултета у Загребу.

Како је почело?

Хрватско пролеће, названо по узору на Прашко пролеће 1968, трајало је дуже од тог годишњег доба - скоро две године.

„У историји се тај термин користи за периоде када настају националне државе, као пролеће народа 1848.

„Прашко пролеће је био покушај изградње социјализма са људским ликом, многи кажу да је у Хрватској то био покушај да се изгради још људскији социјализам&qуот;, каже Класић.

Касније се чешће користио термин Маспок са негативним призвуком, посебно у Србији.

То је био „југословенски и комунистички покрет, кога покрећу и воде кључни људи Савеза комуниста Хрватске, ту има и Хрвата и Срба из Хрватске&qуот;, додаје историчар.

„Нико - Славка, Трипало, Перо Пиркер, није доводио у питање Југославију, комунизам и Тита, никада&qуот;, каже Класић.

На великим митинзима су окупљени носили поруке „Тито је наш&qуот;, али и „Савка и Мико&qуот;.

Хрватском пролећу су претходиле године полемика унутар Партије како држава треба да се развија.

Присталица јаке централне власти - потпредседник Југославије Александар Ранковић смењен је због наводних оптужби да је прислушкивао Тита 1966. године.

У општем реформском духу, траже се веће слободе, посебно у Хрватској, али и „чисти рачуни“, како се говорило, односно да новац зарађен у развијенијим републикама као што су Хрватска и Словенија остане тамо.

Такву „праведнију расподелу новца“ међу републикама, прижељкивао је и Стипе Месић.

Подржавао је, каже, 'прогресивну линију' Централног комитета Хрватске - оличену у Кучар и Трипалу, са којима је лично био добар.

„Многи од нас смо мислили да је довољно да имаш најважније функционере који траже више грађанских слобода и да федерација федерира.

„Хрватско пролеће није једнодимензионално, то је гибање у којем је било пуно учесника са различитим захтевима&qуот;, каже Месић, у то време председник мале општине Ораховица.

Разноликости је допринела обнова Матице хрватске, која отвара стотине огранака широм Хрватске, бавећи се културним питањима и хрватским књижевним језиком.

„Наједном се сви баве културом&qуот;, засмеје се 90-годишњи Месић.

„Кад се отвара огранак, свира се хрватска химна, певају се (патриотске песме) буднице, носе се заставе и грбови.

„Јављају се и појединци, које можемо слободно назвати провокаторима и незналицама, са ставом да Хрватска треба да прогласи самосталност или формира сопствену војску&qуот;, каже Месић, додајући да је то тада било далеко од реалности.

• Меморандум САНУ: „Динамит под темељима Југославије“ или покушај „очувања&qуот; федерације
• Александар Ранковић, од другог човека Југославије до државног непријатеља број један
• Како је инвазија окончала Прашко пролеће 1968. године

Студенти и дух из боце

Пуховски истиче да се тада поновио се образац из 1948. када је Тито рекао 'не можете ви у Москви знати шта нама у Београду треба', исто је речено 'не можете ви у Београду знати шта нама у Загребу или Љубљани треба'.

„Не могу рећи да је Хрватско пролеће било само по себи погрешно, био сам против масовности и пљескања и хистерије, као и да се Београд сматра по себи представником зла, а Загреб добра.

„Али су они увукли неке ствари у јавност о којима до тада није било говора - тема језика и децентрализације&qуот;, каже Пуховски.

У држави која је идеолошки пропагирала братство јединство народа и народности, све јасније појављује се и национализам.

То се видело и током штрајка на Универзитету у Загребу где су полемике о студентском животу добиле политичке обрисе.

„У тренуцима када сукоб на Универзитету ескалира 4. априла 1971. међу студентима који су били политички оријентисани размера је била 6:4 за националисте, шест месеци касније мислим да је било 95:5, дословце смо с ове стране остали нас двојица.

„Нас су водили са скупа на скуп као мечке на ланцу и то је био као плурализам&qуот;, каже Пуховски.

Беседе на Универзитету је често држао Чичак, кога су због говорничких способности британски медији назвали „загребачким Цицероном&qуот;, наводи се у биографији.

На Пролеће је гледао као на вишегодишњи процес, а као важан датум издваја реферат књижевника Мирослава Крлеже на 130. годишњици Илирског покрета у мају 1966. када почиње расправа о хрватском језику.

„То је било преломно историјско раздобље када се у Хрватској ослободила национална свест и створио се један дух слободе и либерализма који је био потиснут одмах 1972, али то се више није могло вратити у боцу&qуот;, рекао је Чичак.

Повезано

• Како је срушен Анте Марковић, последњи премијер СФР Југославије
• Милка Планинц - челична дама југословенске политике и жена за кризна времена
• Корчуланска летња школа: На летовању са филозофима

Тито и подржао и осудио

Може се рећи да је Хрватско пролеће почело у јануару 1970. са случајем Жанко и да се завршило почетком децембра 1971. партијском седницом у Карађорђеву, каже Класић, коаутор документарне ТВ серије о Хрватском пролећу и аутор књиге о том раздобљу у Сиску.

Хрват из Сплита Милош Жанко је био комуниста и партизан, првоборац, који је имао функције на савезном нивоу и био критички настројен према идејема хрватског руководства да се иде ка децентрализацији.

На седници која је прва имала пренос на телевизији, каже Класић, партијско руководство је листом осудило Жанка као неког ко иде мимо токова реформи.

„Тито је дао зелено светло да се обрачунају са њим&qуот;, додаје.

Тито ће и септембра 1971. у Еспланади похвалити руководство због реформи и децентрализације, иако је сваки и најмањи покушај национализма у корену резао, додаје.

„Тито је знао да су национализам - хрватски и српски - рак ране Југославије и да се кад год се појаве, то неће добро завршити“.

Тито је у загребачком хотелу рекао да су апсурдне приче да у Хрватској нема јединства и да цветају шовинизам и национализам.

Уз политичка превирања и бујање културних догађања, студенти започињу штрајк и та збивања се дешавају на више колосека.

Када се покрет омасовио то је био „црвени сигнал за Тита&qуот;, каже Пуховски.

„Био је стари рутинер који је добро знао да се побуна у Политбироу решава за сат и по, али ако то исцури на улице - биће свашта.

„Притом, у свим политичким системима, а посебно таквим, параноја је професионална болест политичке класе, а овде је посебно била везана за могућност да се непријатељска емиграција ушуња&qуот;, каже професор.

Априла те 1971. убијен је југословенски амбасадор у Шведској Владимир Роловић у атентату хрватских екстремних националиста, који су живели у емиграцији.

Колико су вести из Загреба „узбуђивале&qуот; Београд, сведочи и Месић.

Савка Дабчевић Кучар звала га је, каже, да јој помогне и проба да утиче на студенте да прекину штрајк, како би „набријани&qуот; Београд стекао утисак да хрватско руководство држи ствари под контролом, али безуспешно.

Хрватско партијско руководство је касније афером оптужено да сарађује са усташком емиграцијом, о чему је говорила и историчарка Латинка Перовић, која је у то време била секретарка Централног комитета Савеза комуниста Србије.

Одржана је и посебна седница на Брионима пуна полемике, где је Тито испричао како га је звао совјетски лидер Леонид Брежњев да пита шта се то у Југославији догађа.

То је три године после Прашког пролећа, када је Совјетски Савез насилно угушио покушај реформи партијског руководства, уласком трупа Варшавског пакта у Праг.

„У то време су и партија и држава на раскрсници, притом је важан геостратешки контекст - Југославија је окружена државама Варшавског пакта и Источног блока.

„Свесни су да је један реформски социјализам силом угушен 1968. године“, каже Жарковић.

Хрватско руководство одговорило је саопштењем, мимо става савезне партије, што се сматрало „светогрђем, скандалом, сепаратизмом“, описала је Латинка Перовић.

Тврдње да је на 'пролећаре' утицала тада разуђена усташка емиграција Пуховски одбацује као „покушај компромитације&qуот;.

Седамдесете су биле ближе Другом светском рату, него што су данас друштва на Балкану удаљена од распада Југославије, подсећа.

„Наша генерације је била навикнута на нове ствари, гледали смо друге филмове, слушали нову музику и старе приче нико није могао да поднесе као примитивне.

„НДХ и Јасеновац се тада нису помињали, прихватао се антифашистички карактер државе&qуот;, каже Пуховски.

Усташки логор Јасеновац место је страдања десетина хиљада Срба, Јевреја и Рома у време марионетске фашистичке Независне Државе Хрватске током Другог светског рата.

Погледајте видео: Совјети и савезници су окупирали 1968. престоницу Чехословачке да зауставе либерализацију

Репресија и етикете „усташа&qуот;

Када се радикализује штрајк студената на Свеучилишту, а до Тита долазе и разне кулоарске приче из Загреба, генерали су извршили притисак да се „нешто мора предузети“, каже Месић.

Уследили су Титов састанак са хрватским вођством и седнице Председништва Савеза комуниста Југославије у Карађорђеву 1-2. децембра 1971. после којих су политичари поднели оставке.

Тито је хрватско руководство оптужио за шовинизам и национализам, што је био окидач за почетак репресије.

Ипак, наредне 1972. у затвору због национализма и сецесионизма није завршио нико из првог ешалона Партије.

„Савки, Трипалу и осталима се замерало што су били превише толерантни према томе, а не што су они то, слично је било и са српским либералима - нико није завршио у затвору“, каже Класић.

Латинка Перовић и Марко Никезић били су на челу српског руководства партије у време Хрватског пролећа, а са хрватским руководством су делили многе ставове о потреби демократизације друштва, а били су и генерацијски блиски.

Начин на који су Трипало и Кучар смењени, Перовић је касније назвала „грешком за наредних 100 година“ по односе Срба и Хрвата, јер је захтев за аутономијом и демократизацијом стаљинистички тумачен као издаја.

Девет месеци после 21. седнице Централног комитета у Карађорђеву, где су и они учествовали, Перовић и Никезић су 1972. смењени у такозваној „чистки либерала“.

„Тито и српско и хрватско руководство сматра одговорним за нестабилну ситуацију у читавој земљи, зато се може говорити о југословенском пролећу 1972.

„Сматрало се да је центар контрареволуције и у Београду, окупљају се генерали који би да позову Совјете, смењују се професори на факултетима, дивља национализам, зато он позива на одговорност и једне и друге“, каже Жарковић.

Седница у Карађорђеву је прекретница које су били свесни и српски руководиоци, додаје.

„Језик Карађорђева, оптужница која је написана против хрватског руководства, како је образложен њихов пад, истовремено је било оптужница и против српског руководства.

„Крајем 1980-их се говорило у Србији да су српски либерали пали да би се направио баланс, то апсолутно није тачно, сви су пали на концепцијским питањима“, каже коаутор рада о српским либералима и Хрватском пролећу.

После Карађорђева, ухапшени су студентски лидери, прваци Матице хрватске, више стотина људи је осуђено за политичке прекршаје, а чистке су спроведене над више хиљада чланова партије, пише Хрватска енциклопедија.

Неке од највећих казни добили су Марко Веселица, хрватски економиста и политичар, челник Матице хрватске, Владо Готовац, уредник Хрватског тједника, и студентски лидери Чичак и Будиша.

Чичак је кажњен на три године строгог затвора, од чега неколико месеци у самици, у Лепоглави, а и на слободи му је три године био забрањен јавни ангажман.

То није велика цена за постигнуто - тврдио је да би све поновио.

„Нема овде озбиљне биографије без неколико година затвора, али то је било нешто што те носи, занос и жеља за слободом&qуот;, рекао је.

За њега је Пролеће било „антикомунистичко, али не и антисрпско&qуот;.

„Знам да се у Београду гледа да чим је неко антијугословен, то значи и да је антисрбин, а 'маспоковац то значи усташа'.

„То су, нажалост, матрице у којима и данас живимо, као у Хрватској кад кажеш Србин, то је као да кажеш четник&qуот;, рекао је Чичак.

И против Месића се водио поступак, али се бранио са слободе.

Прогласили су га кривим и осуђен је на годину дана затвора, које је одслужио у Старој Градишки.

Називали су га хрватским националистом, иако се он тако никад није осећао.

„Мој отац је женио Српкињу, ја сам женио Српкињу, у мојој фамилији никад није било национализма, усташе су убиле 11 чланова моје фамилије, деду и бабу, жени су ми све убили у Јасеновцу“.

Због етикете маспоковац током седамдесетих и осамдесетих Месић није могао да ради ни као адвокат, ни да се запосли у државној служби.

Ишао је на више од 150 конкурса за посао, а налазио би радно место на по два-три месеца у фабрикама, болницама, предузећима, све док раднички савети не сазнају за мрљу из прошлости.

Пасош ми је враћен тек после 15 година, каже растерећено искусни политичар.

Шутња Хрватске и одјеци у пролеће 1991.

Због Маспока и репресије, Хрватска је постала једна од најригиднијих комунистичких република до распада Југославије, а то често у Србији не желе да чују, напомиње Класић.

„У Хрватској после нема јавних појава национализма све до појаве Туђмана, за разлику од Србије.

„Осамдесетих имамо у Хрватској најјугословенскије политичаре на челу партије - Стипу Шувара, Ивицу Рачана, шеф је Србин Станко Стојчевић, у време када Србија има Милошевића&qуот;, каже Класић.

То се, додаје, видело и у такозваној Белој књизи Стипе Шувара коју је 1984. направио о појавама национализма у књижевности, где је највећи део био посвећен српским националистичким писцима и интелектуалцима.

„Хрватски национализам је гурнут под тепих 1971. и када креће Меморандум САНУ и дешавања у Србији, Хрватска ћути - то је та хрватска шутња.

„Хрватска је заћутала 1972. и постала врло лојална&qуот;, каже Класић, додајући да је уверен да је српски национализам управо подстакао хрватски крајем осамдесетих.

Нацрт Меморандума Српске академије наука и уметности (САНУ) је 16 академика написало као одговор на економску и друштвену кризу током 1980-их у социјалистичкој Југославији, али многи сматрају да је тај документ још више продубио кризу.

Иако из Матице хрватске говоре да је овај покрет „утро пут самосталности Хрватске&qуот;, о томе постоје полемике.

Хрватско пролеће није било одскочна даска 1991. када је Хрватска прогласила независност, јер је ствар преузео (први председник Хрватске) Фрањо Туђман који је 1971. био „трећа лига&qуот;, истиче Жарко Пуховски.

„Он у Матици хрватској није био у првих 10, ни по текстовима, ни по угледу&qуот;, додаје.

Кључни играчи из 1971. као неспремни испали су статисти у целој причи, додаје Класић.

Студентске вође које су имале већи кредибилитет или кредит из 1971, пре свега Дражен Будиша и Чичак нису имали важну улогу деведесетих, додаје он.

„Стварала се фама да је Хрватско пролеће некакав хомогени покрет у ком су сви имали сличне циљеве, а као што је било хетерогено тада, још се хетерогеније показало крајем осамдесетих, кад дословно сваки истакнути пролећар оснива своју странку&qуот;, каже историчар.

Ипак, њихове идеје ушле су Устав из 1974. који је републикама дао већа овлашћења.

„Идеје Пролећа су победиле, али су пролећари завршили ван политике, а неки и у затвору&qуот;, закључује Класић.

Повезано

• Пет ствари које треба да знате о Уставу социјалистичке Југославије из 1974.
• Како је пропао покушај британског лорда да спречи рат у Југославији
• Владимир Роловић, амбасадор „убијен да би се разбила Југославија&qуот;
• Три деценије од дана када је Хрватска одлучила да напушта Југославију
• Шта је све поседовао Тито: „Све је било Брозово и ништа није било његово”

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.02.2024)