Žena koja je 56 godina pokušavala da oslobodi nevinog brata od smrtne kazne

Kad je sud proglasio Ivaoa Hakamatu nevinim u septembru, osuđenik na smrt koji je proveo najviše vremena na svetu u zatvoru delovao je kao da ne može to da prihvati, a kamoli uživa u tom trenutku.

„Rekla sam mu da je slobodan, a on je samo ćutao", kaže za BBC Hideko Hakamata, njegova 91-godišnja sestra u domu u Hamamacuu, u Japanu.

„Nisam mogla da procenim da li je razumeo ili nije."

Hideko se borila za ponovno suđenje njenom bratu otkako je bio osuđen za četvorostruko ubistvo 1968. godine.

U septembru 2024. godine, u 88. godini, on je konačno oslobođen, čime je okončana najduža japanska pravnu sagu svih vremena.

Hakamatin slučaj je izuzetan.

On, takođe, ukazuje na sistemsku brutalnost svojstvenu japanskom pravosudnom sistemu, gde se osuđenici na smrtnu kaznu obaveštavaju da će biti obešeni svega nekoliko sati unapred i provode čitave godine nesigurni da li će im svaki naredni dan biti poslednji.

Stručnjaci za ljudska prava odavno osuđuju takav tretman kao svirep i nehuman, rekavši da on pojačava rizik od toga da zatvorenici pretrpe ozbiljne mentalne probleme.

Više od polovine životnog veka provedenog u samici, čekajući da bude pogubljen za zločin koji nije počinio, ostavilo je velikog traga na Hakamati.

• Japanac čekao smrtnu kaznu 56 godina, a dočekao slobodu
• Gde u svetu i dalje postoji smrtna kazna
• Japanski osuđenici na smrt tuže državu - ne daju im dovoljno vremena pred pogubljenje

Otkako mu je dopušteno ponovljeno suđenje i pušten je iz zatvora 2014. godine, on živi pod stalnim starateljstvom Hideko.

Kad stižemo u stan, u dnevnom je izlasku sa volonterskom grupom koja pomaže ostarelom bratu i sestri.

Nervozan je u društvu neznanaca, objašnjava Hideko, i godinama provodi vreme u „vlastitom svetu".

„Možda tu nema pomoći", kaže ona.

„To se desi kad ste zatvoreni i nagurani u malu zatvorsku ćeliju više od 40 godina.

„Primorali su ga da živi kao životinja."

Život u iščekivanju smrtne kazne

Bivši profesionalni bokser, Ivao Hakamata  je radio u pogonu za proizvodnju misoa kad su pronađena tela njegovog šefa, supruge i njihova dva tinejdžerska deteta.

Svo četvoro su bili izbodeni na smrt.

Vlasti su optužile Hakamatu da je ubio porodicu, zapalio njihovu kuću u Šizuki i ukrao 200.000 jena (1.225 evra) gotovine.

„Nismo imali pojma šta se dešava", kaže Hideko, govoreći o danu 1966. godine kad je policija došla da uhapsi njenog brata.

Porodični dom je pretresen, kao i domovi njihove dve starije sestre, a Hakamata je odveden.

Isprva je negirao sve optužbe, ali je kasnije dao nešto što je opisao kao iznuđeno priznanje posle premlaćivanja i saslušanja koja su trajala i do 12 sati dnevno.

Dve godine nakon hapšenja, Hakamata je proglašen krivim za ubistvo i podmetanje požara, i osuđen na smrt.

Tek tad kad je preseljen u ćeliju u paviljonu za osuđenike na smrt je Hideko primetila promenu u njegovom ponašanju.

Jedna poseta zatvoru se posebno ističe.

„Rekao mi je: 'Izvršeno je jedno pogubljenje juče - osobe iz susedne ćelije'", priseća se on.

„Rekao mi je da se čuvam i od tada pa nadalje, potpuno se mentalno promenio i postao veoma ćutljiv."

Hakamata nije jedini oštećen životom japanskih osuđenika na smrt, koji svako jutro dočekuju ne znajući da li će im biti poslednje.

„Najkritičnije vreme bilo je između 08:00 i 08:30 časova ujutro, zato što su zatvorenici osuđeni na smrt tad uglavnom bili obaveštavani o njihovom pogubljenju", napisao je Menda Sakae, koji je proveo 34 godine kao osuđenik na smrt pre nego što je oslobođen, u knjizi o tom iskustvu.

„Počinjete da osećate stravičnu anksioznost, zato što ne znate da li će se ljudi zaustaviti pred vašom ćelijom. Nemoguće je izraziti koliko je grozan taj osećaj."

Džejms Volš, vodeći autor izveštaja Amnesti internešnela iz 2009. godine o uslovima života osuđenika na smrt, istakao je da je „svakodnevna pretnja od bliske smrti svirepa, nehumana i ponižavajuća".

Izveštaj je zaključio da su zatvorenici ugroženi od „značajnih problema sa mentalnim zdravljem".

Hideko je mogla samo bespomoćno da gleda kako se mentalno zdravlje njenog brata pogoršava kako su godine prolazile.

„Jednom me je pitao: 'Da li znaš ko sam?' Rekla sam: 'Da, znam. Ti si Iveo Hakamata'. 'Ne', rekao je on, 'sigurno si došla u posetu kod nekog drugog'. I samo se vratio u ćeliju."

Hideko se nametnula kao njegova glavna portparolka i zastupnica.

Tek je 2014. godine, međutim, došlo do pomaka u njegovom slučaju.

Ključni dokaz protiv Hakamate bila je odeća umrljana crvenim pronađena u rezervoaru za miso na njegovom radnom mestu.

Odeća je pronađena godinu i dva meseca posle ubistava, a tužilaštvo je tvrdilo da pripada njemu.

Ali godinama je Hakamatin pravni tim tvrdio da DNK pronađena na odeći nije odgovarala njegovoj i navodio da je dokaz podmetnut.

Godine 2014. oni su uspeli da ubede sudiju da ga pusti iz zatvora i da mu odbori ponovljeno suđenje.

Produženi pravni postupak značio je da je ponovljeno suđenje započelo tek u oktobru prošle godine.

Kad se to konačno dogodilo, Hideko je bila ta koja se pojavila na sudu preklinjući za život njenog brata.

Hakamatina sudbina zavisila je od tih mrlja, a konkretno od toga kako su ostarile.

Tužilaštvo je tvrdilo da su fleke bile crvenkaste kad je odeća pronađena, ali je odbrana tvrdila da bi krv pocrnela nakon što je provela toliko dugo vrmena umočena u miso.

To je bilo dovoljno da ubedi predsedavajućeg sudiju Košija Kunija, koji je saopštio da su „istražne vlasti dodale fleke od krvi i sakrile odeću u miso rezervoaru dugo nakon što se odigrao sam događaj".

Sudija Kuni utvrdio je da su i drugi dokazi fabrikovani, uključujući izveštaj istrage i proglasio Hakamatu nedužnim.

Hidekoina prva reakcija bile su suze.

„Kad je sudija rekao da optuženik nije kriv, bila sam ushićena; bila sam sva u suzama", kaže ona.

„Nisam plačljiva osoba, ali moje suze su same tekle bez zaustavljanja narednih sat vremena."

Talačka pravda

Zaključak suda da su dokazi protiv Hakamate fabrikovani postavlja neka nezgodna pitanja.

Japan ima stopu osuđivanja od 99 odsto i sistem takozvane „talačke pravde", koja, prema Kanae Doi, japanskoj direktorki Hjuman rajts voča, „uskraćuje uhapšenima pravo na pretpostavku nevinosti, brzo i fer ročište za određivanje kaucije, i pristup advokatu tokom saslušanja."

„Ova nasilna praksa dovela je do razorenih života i porodica, baš kao i pogrešnih presuda", istakla je Doi 2023. godine.

Dejvid T. Džonson, profesor sociologije na Univerzitetu u Manoi na Havajima, čije se istraživanje bavi krivičnim pravom u Japanu, lično prati Hakamatin slučaj poslednjih 30 godina.

On kaže da je jedan od razloga zašto se sve toliko odužilo bio taj što „ključni dokazi nisu bili dostavljeni odbrani sve do oko 2010. godine".

Ovaj propust bio je „nečuven i neoprostiv", rekao je Džonson za BBC.

„Sudije su uporno sve više odlagale slučaj, kao što često rade u odgovoru na zahteve za ponovljeno suđenje, zato što su zauzeti a zakon im to dozvoljava."

Hideko kaže da je srž nepravde bilo iznuđeno priznanje i primoravanje koje je njen brat pretrpeo.

Ali Džonson kaže da se pogrešne optužnice ne dešavaju zbog samo jedne greške.

Umesto toga, one su pojačane propustima na svim nivoima - od policije sve do tužilaca, sudova i parlamenta.

„Poslednja reč je sudijina", dodao je on.

„Kad dođe do pogrešne presude, to je, na kraju, tako zato što to oni kažu. Prečesto se desi da je odgovornost sudija za donošenje i održavanje pogrešnih presuda zanemarivana, ublažavana i ignorisana."

U tim uslovima, Hakamatino oslobađanje predstavlja prekretnicu – redak trenutak retrospektivne pravde.

Nakon što je Hakamata proglašen nevinim, sudija koji je predsedavao njegovim ponovljenim suđenjem izvinio se Hideko zbog toga koliko je dugo bilo potrebno da se dostigne pravda.

Nedugo potom, Takajoši Cuda, šef policije Šizuke, posetio je njenu kuću i poklonio se ispred brata i sestre.

„Poslednjih 58 godina… naneli smo vam neopisivu teskobu i teret", rekao je Cuda.

„Iskreno se izvinjavamo."

Hideko je dala neočekivani odgovor šefu policije.

„Mi verujemo da je sve što nam se desilo bilo naša sudbina", kaže ona.

„Nećemo se žaliti ni na šta sada."

Ružičasta vrata

Posle skoro 60 godina teskobe i patnje, Hideko je uredila svoj dom sa izričitom namerom da propusti što više svetla unutra.

Sobe su jarko svetle i pristupačne, ispunjene slikama nje i Ivaoa pored porodičnih prijatelja i simpatizera.

Hideko se smeje dok prepričava uspomene na njenog „slatkog" brata kao bebu, prelistavajući album sa crno-belim fotografijama.

Najmlađi od šest braća i sestara, čini se da on uvek stoji kraj nje.

„Uvek smo bili bliski kad smo bili deca", objašnjava ona.

„Oduvek sam znala da moram da se staram o mom malom bratu. I tako se to i nastavilo."

Ona ulazi u njegovu sobu i predstavlja njihovu riđu mačku, koja leži na stolici na kojoj on obično sedi.

Potom pokazuje na slike njega kao mladog profesionalnog boksera.

„Želeo je da postane šampion", kaže ona.

„Onda se desilo taj incident."

Nakon što je Hakamata pušten na slobodu 2014. godine, Hideko je želela da učini stan što veselijim, objašnjava ona.

I zato je okrečila ulazna vrata u ružičasto.

„Verovala sam da ako bude u jarkoj sobi i imao veseo život, prirodnim putem će mu biti bolje."

To je prva stvar koju neko primeti kad poseti Hidekoin stan, taj jarko ružičasti izraz nade i otpornosti.

Ne zna se da li je funkcionisalo – Hakamata još uvek šeta okolo satima, baš kao što je to radio godinama u ćeliji veličine tri singl tatami prostirke.

Ali Hideko odbija da previše razmišlja o tome kako su im životi mogli izgledati da nije bilo toliko teške greške suda.

Upitana koga krivi za patnju njenog brata, ona odgovara: „Nikoga."

„Ako se žalite na ono što se desilo, to vas neće odvesti nikuda."

Njen prioritet sada je da njenom bratu bude udobno.

Ona ga brije, masira mu glavu, seče mu svakog jutra jabuke i kajsije na kriške za doručak.

Hideko, koja jer provela veći deo života od 91 godine boreći se za bratovljevu slobodu, kaže da im je ovo bila sudbina.

„Ne želim da razmišljam o prošlosti. Ne znam koliko ću dugo živeti."

„Samo želim da Ivao živi mirnim i spokojnim životom."

Dodatno izveštavanje: Čika Nakajama

• U fotografijama: Poslednji obrok pred smrt
• Ona je posmatrala 300 pogubljenja
• „Oko za oko" - zašto raste podrška smrtnoj kazni u Srbiji

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 12.24.2024)