Отворено писмо генерацији

Рођена сам осам година након рата. У Србији. Девет дана пре убиства Ђинђића. У граду који има четири службена језика. Ишла у школу у којој се певала химна на мађарском. Одрасла у породици која никога у рату није изгубила, а о ком се није много ни причало. Осетили су га на својој кожи када нису могли да дођу до Петроварадина. У школи су ме учили да блиска историја није још историја и да је нема потребе учити. Последњу лекцију свакако никад и не стигнеш да одслушаш,