Како осетљивост на буку утиче на ум, мозак и тело

Дум, дум, дум. Дум, дум, дум. Опет тај звук.

То је непрекидна бука коју праве моје нове комшије из стана изнад, који очигледно још увек каче слике и склапају нов намештај.

У мојој добро изолованој згради у центру Берлина, та бука је била далеко испод нивоа децибела који би узнемирио било кога другог.

Али мене је разбеснела.

Била сам напета и под стресом.

Још горе од тога била је анксиозност: „Када ће коначно да заврше?&qуот;

То није једина бука која ме узнемирава.

Примећујем тихо лупкање по плафону док се људи изнад спремају за спавање.

Негде у згради чујем високофреквентно зујање усисивача и пригушени звук рада веш машине.

Комшијин јазавичар лаје тражећи посластицу.

А да не говорим о звуку дувача лишћа или шмркова за прање улица.

Бука, колико год била мала, омета ми концентрацију и нарушава унутрашњи мир.

Могу слободно да кажем да сам, као и 10 до 40 одсто људи, осетљива на буку, што значи да ме више узнемирава и омета него просечног човека.

Лако би било свести осетљивост на буку на неку карактерну ману - као симптом свадљивог, напраситог или раздражљивог понашања.

Али, научници су последњих година открили да ова врста осетљивости има стварне биолошке основе.

Мозак људи осетљивих на буку другачије реагује на звук, а неки се заправо и рађају са том предиспозицијом.

Штавише, осетљивост на буку не утиче само на тренутно расположење, већ и на дугорочно ментално и физичко здравље.

Иако не постоје једноставна решења, свест о утицајима буке може да помогне људима који су на њу осетљиви да предузму кораке да би себи олакшали живот.

• Како бучни свет озбиљно штети нашем здрављу
• Бука у граду, здравље о концу
• Кад звук заболи: „Слушање смеха моје деце ми је као мучење“

„То је један од оних проблема који се, да тако кажем, гура у фиоку, јер га здравствени радници једноставно занемарују&qуот;, каже неуролог Данијел Шепард са Технолошког универзитета у Окланду, на Новом Зеланду.

Тек последњих година „људи су почели да признају да ово на искуственом нивоу заиста утиче на пацијенте&qуот;, додаје он.

„Заиста морамо почети озбиљно да се бавимо овим проблемом&qуот;.

Осетљивост на буку није званична медицинска дијагноза.

Људи могу да сазнају да ли су осетљиви на буку помоћу упитника као што је Вајнштајнова скала осетљивости на буку, која садржи 21 питање (на пример: да ли вас узнемирава када неко шапуће или шушка омотом бомбоне у биоскопу, да ли вас љути када људи праве буку док покушавате да заспите или радите, или вам чак смета и музика док покушавате да се концентришете).

Осетљивост на буку разликује се од других стања повезаних са звуком, попут мизофоније.

То је специфично смањена толеранција на одређене звукове попут жвакања, накашљавања, лупкања, или куцања, који изазивају снажна осећања гађења или беса, објашњава Џенифер Браут, клиничарка и оснивачица Међународне мреже за истраживање мизофоније са седиштем у Сједињеним Државама (САД).

Осетљивост на буку разликује се и од хиперакузије, стања у којем људи доживљавају бол или екстремну непријатност јер звукове чују знатно гласније него што они заиста јесу.

За разлику од тога, осетљивост на буку представља општу реактивност на све звукове, без обзира на то колико се гласно доживљавају и колико су заправо гласни.

У најмању руку, људи који су осетљиви на буку доживљавају звук као реметилачки фактор и реагују нервозно, љутито, па се чак и уплаше или буду анксиозни.

„Сећам се човека који је то описао као да вам око главе непрестано зуји комарац&qуот;, каже Шепард.

„Једноставно, не можете то да игноришете&qуот;.

Код људи који се плаше буке, стање може да изазове толики стрес да тело улази у режим „бори се или бежи&qуот;.

„Пулс се убрзава, крвни притисак расте&qуот;, каже др Стивен Стансфелд, психијатар и професор емеритус на Универзитету краљице Мери у Лондону.

Осетљивост на буку може да утиче и на квалитет сна.

У студији из 2021. године, истраживачи су пратили обрасце спавања 500 одраслих у Кини, као и ниво буке током ноћи у периоду од недељу дана.

Открили су да иако сама бука није утицала на квалитет сна, људи који су осетљиви на буку су имали осећај да се нису добро одморнии и да су током били мрзовољни и да су имали мање енергије.

• Колико вас живцира нечије врпољење
• Афантазија: Стање које онемогућава људима да сањају или визуализују слике
• Како сам променила мозак за шест недеља

Изложеност буци такође је повезана са бројним дугорочним здравственим последицама, међу којима су срчане болести и дијабетес, а код људи осетљивих на буку то посебно може да утиче на ментално здравље, наводи Стансфелд.

У студији спроведеној 2021. године, Стансфелд и колеге су испитивали 2.398 мушкараца у града Кајерфилију, у Велсу, који су били изложени различитим нивоима саобраћајне буке.

Испитаници који су били осетљиви на буку имали су већу вероватноћу да развију хроничну анксиозност и депресију.

Иако делимично објашјнење може да буде да су анксиозни људи обично пажљивији према околини због чега лакше примете буку, могуће је и да сама осетљивост на буку додатно погоршава анксиозност.

А анкета спроведена 2023. године, која је обухватила 1.244 одраслих који живе у близини аеродрома у Француској, показала је да су људи које је бука авиона веома узнемиравала, посебно оне осетљиве на буку, чешће оцењивали њихово опште здравствено стање као лоше.

Али зашто неки људи реагују негативније на буку него други?

Неке одговоре пружају студије о мозгу људи осетљивих на буку.

Када су Шепард и његове колеге повезали испитанике на уређај који мери електричну активност мозга, људи које нису биле осетљиве на буку показивали су појачану мождану активност само када су им пуштани претећи звукови.

Али мозак људи осетљивих на буку, „има тенденцију да се убрза без обзира да ли је звук претећи или није&qуот;, каже Шепард.

И Шепард и неуролошкиња Елвира Братико са Универзитета у Орхусу у Данској, независно су пронашли доказе да то има везе са начином на који мозак филтрира информације о небитним звуковима.

Тим професора Шепарда је открио да код људи осетљивих на буку специфична скупина нервних ћелија у оквиру медијалног геникулатног језгра - места у мозгу које служи као релејна станица за звучне информације - слабије филтрира информације у поређењу са мозговима људи које нису осетљиве на буку.

„Док већина људи може да филтрира те информације, они који су осетљиви на буку то не могу тако лако да ураде&qуот;, објашњава он.

Овакав процес филтрирања важан је и у сну.

Док већина људи приликом успављивања показује обрасце мождане активности познате као вретена спавања, важна за навикавање на околну буку, код људи осетљивих на буку број тих вретена је мањи, што објашњава зашто остају реактивни на звукове који другим људима не сметају.

Међутим, зашто се то дешава у мозгу и даље је мистерија.

Финска студија о близанцима указује да је осетљивост на буку често наследна, што значи да неки људи имају ту предиспозицију од рођења.

Али могуће је и да се осетљивост развија током живота код људи који живе у бучним окружењима, каже Елвира Братико.

Људи који пате од анксиозности, шизофреније и аутизма посебно су склони развоју осетљивости на буку.

Иако неки могу да постану осетљиви на буку после трауматских повреда мозга, већина је обично има цео живот, објашњава Стансфелд.

„Веома је тешко, у поређењу са људима који нису осетљиви, да се привикнете на звук и да вас он мање узнемирава&qуот;.

Наравно, идеално решење би било уклањање извора буке.

Урбанисти би могли да пројектују тиха унутрашња дворишта у стамбеним блоковима, користе гумиране асфалтне смесе које смањују саобраћајну буку и постављају звучне баријере дуж аутопутева и у бучним зонама.

Неки градови у Белгији и Француској већ су почели да примењују мере попут смањења ограничења брзине, изградње бициклистичке инфраструктуре и стварања мирних, тихих зона у парковима и дуж река.

Иако бука заиста узрокује здравствене проблеме, „она је нешто што може да се избегне&qуот;, каже Стансфелд.

Међутим, напредак је спор, па многи људи осетљиви на буку морају сами да се сналазе.

На пример, избегавају бучна места, постављају звучну изолацију у њиховим домовима и користе чепиће за уши или слушалица за смањење буке.

Али те методе углавном само пригушују звукове, али их не уклањају.

„Чак и тихи звукови могу да иритирају људе осетљиве на буку&qуот;, каже Братико.

Понекад, употреба лекова за основна стања, попут анксиозности, може да помогне, наводи Стансфелд.

Когнитивно-бихејвиорална терапија, облик психотерапије који је усредсређен на управљање психолошким реакцијама и понашањем, може да буде делотворна код људи који имају страх од буке.

„Лечио сам пацијента овом терапијом и мислим да може да буде заиста корисна&qуот;, каже Стансфелд.

Братико верује да би и музикотерапија коју обављају стручни терапеути могла да помогне.

То подразумева одабир нежне, умирујуће музике која смирује и гради позитивне асоцијација на звук.

Онима који желе сами да се умире, Братико препоручује инструменте меких тонова попут клавира и харфе, и на пример, ренесансну или барокну камерну музику.

Када чак ни музика не прија, може да помогне терапија уметношћу, „нешто што опушта и омогућава изражавање и контролу осећања&qуот;, каже она.

А што се мене тиче, чепићи за уши, слушање џез музике преко слушалица које имају пригушивач буке и пешкир умотан око главе су донекле помогли.

Док свет око мене не постане тиши, могу бар да покушам да пронађем мало мира у мом уму.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• 'Провео сам 30 година тражећи тајну среће – одговор није онај који сам очекивао'
• Шта је анксиозност и како да се боримо против ње
• Које проблеме имају одрасли са АДХД-ом у Србији

(ББЦ Невс, 08.21.2025)