Војвођанске приче: Опанци као судбина

КАДА је из Оребића у Далмацији кренула у Кикинду да код оца заврши средњу школу, мајка је Мирни Рацков у торбу спаковала и кожне опанчиће, купљене једном у Београду. Њих је понекад, уместо сандалица, носила као девојчица. Није Мирна тада ни слутила да ће се баш опанци, десетак година касније, чврсто уплести у њену судбину. Истина, девојчица придошла са мора више не носи опанке, али су оне и данас свуда око ње. Испуњавају јој живот и чине