Лукас Расулић, неурохирургија и највећа мистерија нашег организма: „Мозак нас увек изненади"

Проучавање нервног система траје од давнина, али упркос достигнућима 21. века, напретку науке и технологије, нервни систем - и централни и периферни - и данас је мистерија.

Јасно је да су мозак и сваки део организма директно повезани. Та повезаност је остварена управо кроз функционисање периферног нервног система.

Ако се прекине или укљешти само један нерв - било где на телу - долази и до промена у мозгу. Те промене нису ретке.

Свака двадесета повреда подразумева и повреду живца, најчешће на рукама или ногама.

Тада на сцену ступа неурохирургија, односно хирургија периферног нервног система као њен саставни део.

• Научница из Србије открива свет праисторијских мама и беба
• „Најгоре ми је било да гледам како много људи умире&qуот;
• Италијански медицинари: „Били смо хероји, али су нас већ заборавили“

„Проблем настаје када је прекинут континуитет нерава, па импулс из мозга и ка мозгу не може да се пренесе и дешава се да екстремитет не може да функционише, у смислу немогућности извођења одређених покрета или у потпуности&qуот;, каже Лукас Расулић, професор Медицинског факултета у Београду.

„Тада није проблем у мозгу већ у периферном нервном систему, који чине сви нерви који излазе из кичменог стуба и иду дуж читавог тела&qуот;, објашњава Расулић који је и начелник Одељења за хирургију периферног нервног система, функционалну неурохирургију и хирургију бола, Клинике за неурохирургију Клиничког центра Србије.

Шта је неурохирургија?

Многи мисле да неурохирургија подразумева операције на мозгу, али она је много више од тога.

Неурохирургија се бави хируршким лечењем повреда и обољења нервног система.

Неурохирурзи су доктори који постављају дијагнозе и лече пацијенте са повредама и обољењима мозга, кичменог стуба, кичмене мождине, као и периферних нерава свуда у организму.

Пацијенти могу бити и деца и одрасли, а у зависности од врсте повреда или болести могу се лечити хируршки, али и без операција.

Плексуси или нервни сплетови су чворишта нервних влакана из којих се влакна расподељују у организму у саставу појединачних нерава, попут електричне разводне кутије која расподељује жице по различитим деловима куће.

Главни плексуси у телу су брахијални плексус - рамени живчани сплет, смештен у врату, који разводи нервна влакна кроз руке и лумбосакрални плексус - крсно-слабински живчани сплет, смештен у доњем делу леђа, који расподељује живце у карлицу и ноге.

Повреде и обољења нерава у главним плексусима узрокују проблеме у рукама и ногама, које ти нерви опскрбљују, услед чега екстремитети не функционишу.

Расулић, стручњак за хирургију периферног нервног система и брахијалног плексуса, такве пацијенте, који често не могу да помере руке и ноге, оперише и враћа им способност не само да их покрећу већ и да буду потпуно функционални.

„Назив периферни нервни систем неадекватно сугерише да је реч о нечему мање битном.

„Распрострањено је мишљење да то што некоме рука или нога не функционише како треба је од другоразредног значаја. Међутим, јасно је да то изузетно утиче на квалитет живота&qуот;, објашњава Расулић.

На Одељењу Клинике за неурохирургију КЦС којим Расулић руководи лече повреде, укљештења и туморе нерава.

На њој нема листе чекања.

„Упркос свим околностима и свакодневној динамици, разлог је једноставан - преданост и посвећеност послу и спремност за обављање задатака и достизање циљева - помоћи пацијенту и излечити га тако да пацијент буде задовољан. Онда су сви задовољни&qуот;, каже Расулић.

Као посебан разлог додаје координиран, синхронизован и успешан тимски рад.

Мозак вечита непознаница

„Мозак нас увек изненади&qуот;, каже Расулић.

„На пример, у одређеним стањима и обољењима када смо принуђени да одстранимо део мозга и када очекујемо да то остави неке последице - то се не деси&qуот;.

Иако је познато да се већина неурона не обнавља током живота, већ само одумиру временом, једно од изненађења је релативно ново научно откриће да постоји феномен пластицитет мозга.

„Периферни нервни систем је једини орган, осим јетре, који има могућност да се сам обнавља. Регенеришућа нервна влакна расту брзином један милиметар дневно.

„Када не постоји могућност да се нерв оперативно директно реконструише, онда користимо неке друге здраве нерве које пребацујемо и спојимо их на оштећене нерве.

„Ова процедура се зове нервни трансфер. Тако вратимо пацијенту могућност покрета и осећај у руку или ногу&qуот;.

У најтежим случајевима као шти су авулзије односно кидања нервних влакана из кичмене мождине, не тако давно, таквим болесницима је рука углавном бивала ампутирана.

Међутим, занимљиво је оно што се после тога дешава у мозгу.

„Уместо центара који су дотад управљали тим мишићима или удовима, активирају се други делови мозга који преузимају функцију. То се зове пластицитет мозга&qуот;.

Та способност мозга за адаптацију у новонасталој ситуацији захтева време - отприлике годину дана.

„Тада се виде пуни ефекти ових операција&qуот;, објашњава Расулић.

Ови савремени токови у неурохирургији не само да могу да помогну у лечењу повреда и обољења периферног нервног система него и код других поремећаја као што су функционална обољења нервног система.

„Тиме се такође успешно бавимо&qуот;, истиче он.

Како се тренирају нерви?

„Уобичајено се сматра да су одличне вежбе за мозак и нерве решавање укрштених речи, судоку, играње шаха или мисаоних игара, затим учење страног језика под старе дане.

„Додао бих и читање, које је од есенцијалног значаја током читавог живота, али и бављење стварима које човек воли, које га интересују, побуђују и изазивају ентузијазам и радост или изненађење. Физичка активност прилагођена способностима организма је од значаја за периферни нервни систем&qуот;, истиче доктор.

Све ово је, каже, у међусобној директној спрези.

„Под старе дане добро је и јако корисно када се неко искрено изненади&qуот;.

И Расулић сваког дана нађе времена за читање 15 минута или сат-два, ако стигне. Осим стручне литературе, сад чита езотеријске књиге, историјске и акционе романе.

Неурохирургија у Србији

Неурохирургија у Србији ускоро ће прославити век постојања.

Почеци ове гране медицине на овим просторима везују се за професора Миливоја Костића, оснивача и првог управника Хируршке клинике Медицинског факултета у Београду.

Он је до те мере био угледан хирург у Европи тог времена да су власти Аустроугарске захтевале да обдукцију над принцом Фердинандом после Сарајевског атентата - уради професор Костић.

Костић је 1923. извео операцију тумора хипофизе - кроз нос.

За дан неурохирургије у Србији узет је 31. октобар јер је тог дана 1938. професор Миливоје Костић основао Одељење неурохирургије у оквиру Прве хируршке клинике Медицинског факултета.

Данас у Србији има 80 неурохирируга, међу њима је петина жена.

Светски стандард је један неурохирург на 100.000 становника, тако да прате глобалне токове.

Вештачка интелигенција у организму

Вештачка интелигенција и виртуелна реалност у којој се све више налазимо, у ствари представљају пројекцију жеље да се мозак што више спозна, сматра Расулић.

„По мом убеђењу, иако најсофистициранији компјутери функционишу и решавају најсложеније задатке закључно са роботиком која поприма хуманоидне облике - то је и даље далеко од тога да вештачка интелигенција замени људске капацитете, односно капацитет мозга&qуот;.

Централни нервни систем - мозак и кичмена мождина - не би могли да функционишу ни на који начин без проводника као што је периферни нервни систем кроз који шаљу и примају импулсе.

Једноставно је, каже, извести паралелу мозга и компјутера.

„Мозак је један софтвер и у њему постоје различите компоненте, групације нервних ћелија, што би у дигиталном речнику били дискови и места за чување података и активирање&qуот;, објашњава Расулић.

Амерички неурохирург Чарлс Бранч изјавио је да ће се у будућности непокретним пацијентима у мозак или мишиће уграђивати компјутере да би се покретали.

Расулић каже да то није научна фантастика, већ да се то увелико ради и данас.

„Постоји тенденција да се уграђују производи вештачке интелигенције у организам. Ми већ уграђујемо разне имплантате у циљу лечења пацијената.

„Ставимо мали пејсмејкер, уређај који има аутоматску функцију да стимулише рад мишића&qуот;.

Пејсмејкери се често користе за срце, али постоје и у хирургији периферног система.

Међутим, и данас, а и у даљој будућности ће бити, да када је нерв прекинут постоји могућност и да се директно реконструише - односно ушије.

„То и даље представља најбољу терапијску опцију за пацијенте и опоравак је 100 одсто&qуот;, објашњава Расулић.

„Када су сложенији облици повреда и када су откинути нерви из кичмене мождине, тада се ради нервни трансфер тако што се узме нерв из мање важног мишића који ће касније бити слабији и пребаци на повређено место по функционалном приоритету.

„То ће и у даљој будућности бити основа за успешно хируршко лечење ових пацијената&qуот;, додаје.

Хирургија бола и функционална неурохирургија

Расулић је начелник Одељења за болести и повреде периферних нерава, функционалну неурохирургију и хирургију бола, КЦС.

Хирургија бола подразумева хируршко лечење пацијената са хроничним болом. То не значи да се свакодневно оперишу људи који болују од мигрене, но и мигрена се може у одређеним индикацијама хируршки лечити, појашњава Расулић.

„Хирургија болних стања представља је на располагању пацијентима са другом врстом бола, који је временом постао хронични, јер болна стања трају дуго, треба утврдити шта је узрок проблема и шта је најбоља терапијска опција.

„Често је реч о пацијентима чији је бол изазван одређеном повредом или болешћу, а исцрпљене су могућности медикаментозног и другог лечења&qуот;, објашњава доктор.

Функционална неурохиругија лечи функционалне поремећаје мозга, попут епилепсије или болести моторике - поремећаја вољних и невољних покрета.

Епилепсија се обично лечи дневним узимањем лекова.

Међутим, код неких пацијента где класична терапија нема задовољавајући ефекат неопходна је операција - уградња неуростимулатора или нека друга неурохируршка интервенција.

„То се, такође, ради код нас на клиници и то на високом нивоу&qуот;.

Невољни покрети могу бити различити, а означавају покрете мишића на које мозак није утицао - такво је, на пример, подрхтавање руку које се често дешава пацијентима са Паркинсоновом болешћу, као и осталим функционалним поремећајима нервног система.

После операције, умањује се или у потпуности нестају такви покрети.

„Ову област функционалне неурохирургије планирамо да развијемо у будућности&qуот;, наводи Расулић.

Шта је Паркинсонова болест?

Паркинсонова болест је хронично обољење нервног система, а узрок је непознат и тренутно нема лека..

Сматра се да ће свака стота особа старија од шездесет година оболети од ње.

У Србији је више од 25.000 пацијената са овом дијагнозом, према подацима из 2018.

Паркинсонова болест нарушава систем у мозгу одговоран за покрете и координацију, с временом напредује, а симптоми се погоршавају.

Замке за неурохирурге

Лукас Расулић је први пут оперисао мозак са 27 година.

„Било је узбудљиво. Није било страха, наравно било је потпуно другачије него што је сада, тада је ниво мог образовања, знања и искуства био далеко мањи&qуот;.

Искуство га је научило да мора да се води рачуна о детаљима и планира свака операција понаособ.

Велика је замка за хирурга и када га пацијент моли да га оперише а он подлегне том притиску.

„Није то најтежа одлука за хирурга, али те ситуације треба избегавати и самостално проценити да ли је операција сврсисходна.

„Упецао сам се на то неколико пута, али сам брзо схватио да то не треба да се ради&qуот;.

Сваки пацијент је случај за себе и мора да се разматра засебно.

„Нема рутинских операција, а рутинираности у хируршкој техници је ствар индивидуалних способности и тренинга.

„Ако се човек ухвати у ту замку да помисли да је операција рутинска то може да буде врло опасно и по пацијента и по хирурга&qуот;.

Савремена неурохирургија подразумева да пацијенту предочите све актуелне информације о карактеристикама и ризицима болести и модалитета лечења.

„Некад није опасно бити болестан, али је опасно бити лечен&qуот;, каже он.

Од посебног значаја је и професионални и психолошки однос између доктора и пацијента.

Прошле године је у Београду организовао светски конгрес „Један свет, једна неурохирургија&qуот;. Ове године је председник 20. јубиларног конгреса европске неурохирургије у Београду, где се очекују еминентни неурохирурзи из Европе и читавог света.

Расулић је председник бројних стручних удружења на националном, регионалном, европском и светском нивоу.

Истиче да је преседан да један исти човек, а посебно један Србин, у професионалном смислу истовремено руководи највећим европским и светским стручним телима у овој области.

Може ли нека операција да утиче на душу?

Психохирургија као област неурохирургије је имала пик 1950-тих и 1960-тих година и после тога је нестала са сцене.

„Данас се ова област поново активира, али је мало заступљена у односу на остале гране неурохириргије&qуот;, истиче Расулић.

Неурохирургија као модерна област, иначе, подразумева ултрапрецизност, а у овом контексту савремена технологија омогућава докторима да јако добро мапирају мозак и утврде тачно који делови функционишу, који не.

„То се ради уз помоћ врло софистицираних уређаја, који постоје и у Београду&qуот;.

Психохирургију, додаје, не треба мешати са другим стањима, на пример када се оперише тумор на мозгу, који када се одстрани пацијент нема више психијатријских симптома који су постојали пре операције.

• Спремила италијански специјалитет док су јој оперисали мозак
• Истине и заблуде о неуронауци
• Како бактерије утичу на расположење

'Моје име је Бонд, Лукас Бонд'

Разговарамо у кабинету чији зидови чувају непрегледан низ слика, плакета, икона, али и успомена из приватног живота, међу којима је успомена на крштење у реци Јордан, регистарска таблица Лукас, као и фотомонтажа плаката за филм о агенту 007 - Скајфол са поруком „Моје име је Бонд, Лукас Бонд&qуот;.

На полицама су густо поређане књиге и фотографије са децом, али шалови универзитета Харвард и Стенфорд на којима професор гостује као предавач.

Гостујући је предавач и инструктор на многобројним универзитетима и академијама наука, као и на стручним сатанцима.

Са посебним задовољством истиче тим младих, посвећених колега са којима функционише уз максимално међусобно уважавање, проводи значајан део времена и остварује и дели успехе и резултате.

Кад га питају одакле је, каже наизуст да је „Србин, космополита, интелектуалац, натурализовани Златиборац на привременом раду у Београду.

„Рођен у Приштини, по тати из села Жабара код Ваљева, по мајци из Битоља, служио војску у Титограду односно Подгорици, а по жени из Пожеге&qуот;.

Необично име - Лукас, добио је пет година пре рођења.

На првом сусрету његових родитеља 1960. године, пре него што су и почели да се забављају, отац Грујица је рекао будућој мајци Душанки - „1965. родићеш ми сина Лукаса&qуот;.

Зашто баш Лукас - отац је тврдио да је по старогрчкој речи за светлост, а он верује да носи име по деди Луки, а „ипак мало другачије&qуот;.

Још као шестогодишњак донео је одлуку да постане доктор - док је ишчекивао лекарску помоћ.

Тада је његов тата, иначе лекар специјалиста медицине рада, био на службеном путу, а мама га успаничено водила од доктора до доктора.

Радни дан без радног времена

Расулић годишње обави око 250-300 операција.

Радни дан му траје 12 до 16 сати, кад није дежуран. Дежурство траје 24 сата.

„Неурохирург нема радно време. Радни дан је док не завршимо посао, а посао је широк појам&qуот;.

„Без обзира на све ово што сам у послу, ја и даље волим људе и волим живот. За мене зато дан траје 25 сати&qуот;.

Ипак, можда недовољно води рачуна о сопственом здрављу.

„Када бих рекао да бринем апсолутно онако како то треба да се брине, не би било тачно, али исто тако се трудим да увек нађем неку меру у свему.

„Кад ме то питају пацијенти кажем им ону народну изреку - попа и доктора слушај шта ти кажу да радиш, немој да радиш оно што они раде&qуот;.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.19.2020)