Životna sredina i Amerika: Devetogodišnjakinja se borila protiv naftne kompanije i raka i pobedila

Kada je latinoamerička zajednica u Los Anđelesu počela da se bori protiv naftne kompanije za koju je tvrdila da joj zagađuje životnu sredinu, jedna mlada žena je u toj borbi odigrala ključnu ulogu.

Naleli Kobo je imala devet godina kad je počela da boluje od astme, krvarenja iz nosa i glavobolja.

Bio je to početak borbe protiv aktivnog naftnog izvorišta lociranog ispred njene kuće u južnom Los Anđelesu.

Naleli i njena majka ubrzo su otkrili da su se razbolele i neke njihove komšije.

Zajednica, koja se uglavnom sastoji od porodica sa niskim primanjima, protestovala je sve dok lokacija nije privremeno zatvorena.

Kobo se nije zaustavila na tome.

Kada su joj se pridružili mladi aktivisti i organizacije, tužili su grad zahtevajući strožu regulaciju izvlačenja nafte.

I dobili spor.

• Rudarska kompanija platila rekordnu kaznu zbog izlivanja nafte
• „Najviše se plašim države" - meštani sela u okolini Bora ostaju bez vode, dok im kuće pucaju
• Koliko je zagađeno zemljište u Srbiji

Krivični slučaj protiv kompanije Alenko i njenog upravljanja lokacijom je u toku.

Oni su odbili da daju komentar za ovaj članak, ali su prethodno izjavili da su uložili veliki novac kako bi se povinovali regulativi.

Nju porede sa Gretom Tanberg, iako je njeno ime poznato u lokalnoj zajednici već više od deset godina.

Kobo je pauzirala aktivizam početkom 2020. godine pošto je u 19. godini dobila dijagnozu raka.

Njeni lekari ne znaju šta je izazvalo njenu bolest.

Posle tri operacije i medicinskog tretmana, nedavno je proglašena izlečenom od raka.

Ovo je njena priča.

Odrasla sam u Univerzitetskom Parku u Južnom Centralnom Los Anđelesu, od 2009. na 10 metara od naftne bušotine preko puta ulice u vlasništvu kompanije Alenko.

Živela sam sa majkom, troje braće i sestara, bakom, prededom i prabakom u jednom stanu.

Bilo nas je osmoro, zajedno sa mnom.

Moja majka je iz Meksika, a otac mi je iz Kolumbije.

On je deportovan kad sam imala dve godine i odgojila me je mama.

Bilo je to 2010, kad sam imala devet godina.

Odjednom sam počela da osećam bolove u stomaku i mučninu.

Počela sam da dobijam toliko jake spazme u telu da nisam mogla da hodam.

Moja majka bi me nosila zato što bih se ukočila poput biljke.

Toliko mi je krvario nos da sam morala da spavam sedeći kako se tokom noći ne bih ugušila od vlastite krvi.

U vlastitom domu me je trovao tihi ubica.

Bilo je ludo gledati ne samo kako to utiče na moje zdravlje, već i na svačije zdravlje oko mene, na najrazličitije načine.

Moja majka je dobila astmu u 40. godini, što je veoma retko, a moja baka ju je dobila u 70. godini, što je još ređe.

Moja sestra je imala probleme sa fibroidima, moj brat je dobio astmu, svako je imao nekakav zdravstveni problem.

Ali nije to bilo samo u mojoj porodici, već i u većem delu naše zajednice.

Mama je počela da razgovara sa drugima i proširila se priča da nešto nije u redu.

Mogli smo to da namirišemo u vazduhu.

Mirisalo je na pokvarena jaja i jednom kad vam se uvuče u kuću, nismo mogli da ga provetrimo, čak i ako zatvorimo prozore, uključimo ventilatore i stavimo čitače vazduha u prozore.

U nekim drugim trenucima mirisalo je na guavu i čokoladu.

To su bili veštački mirisi.

Ispočetka smo tražili curenje u zgradi, sve dok nismo pronašli grupu toksikologa i doveli ih da pričaju sa našom zajednicom.

Oni su objasnili da se za izvlačenje nafte koriste određene hemikalije i da njihove emisije mogu da naškode ljudskom zdravlju ako ste im izloženi dugo vremena.

Tad smo to povezali sa naftnom bušotinom preko puta ulice.

I zato smo počeli da se organizujemo u zajednici i pokrenuli kampanju „Ljudi a ne pozoi" („pozoi" znači naftni izvori na španskom).

Podneli smo žalbe Distriktu za kontrolu kvaliteta vazduha na Južnoj obali i išli od vrata do vrata pitajući ljude da li su voljni da ispričaju priče na sednici Gradske većnice.

Bilo je veoma moćno znati da ova zajednica, imigrantska crna i smeđa zajednica koja govori španski i za koju nikog nije briga, dolazi u Gradsku većnicu da bi se čuo i njen glas.

Pitali bi me da li želim da ispričam svoju priču, a ja bih koristila male kartice sa beleškama i govorila.

Uvek sam bila izuzetno stidljiva, ali bih se svaki put osećala kao da sam na svom terenu kad bih govorila u javnosti.

Los Anđeles tajms je napisao članak o nama, a ovaj je privukao pažnju bivše američke senatorke iz Kalifornije Barbare Bokser.

Na konferenciji za štampu, Bokser je dovela istražitelje iz Agencije za zaštitu životne sredine (EPA) i oni su došli da istraže.

Bili su prisutni svega nekoliko minuta zato što im je pripala muka od mirisa.

(Posle lokalne i federalne istrage, Alenko je pristao da privremeno zatvori lokaciju).

(Grad Los Anđeles je tužio kompaniju i 2016. godine dobio sudski nalog koji od Alenka zahteva da poštuje stroge propise ako želi da nastavi bušenje).

Bili smo srećni kad je ovo bilo saopšteno, ali zahtevalo je mnogo vremena.

Počeli smo da se organizujemo 2010. godine, a oni su zatvoreni 2013. godine.

A sada želimo trajno da ih zatvorimo.

Kad smo počeli našu kampanju, primetili smo da nismo jedina zajednica koja je osetila posledice.

Ima 580.000 stanovnika Los Anđelesa koji žive u prečniku od pola kilometra ili manje od aktivnog naftnog i gasnog izvorišta.

https://www.youtube.com/watch?v=n4KpTsapzUg

Većina pripadaju zajednicama ljudi obojene kože sa niskim primanjima.

Kad god idem negde da govorim o ovome i kažem da sam iz Los Anđelesa, ljudi kažu: „Oh! Pa to je sjajno, Staza slavnih, Holivud, slavne ličnosti…".

E, pa Los Anđeles je dom najvećeg urbanog naftnog polja u zemlji i o tome se ne govori.

Jedna sam od suosnivačica Koalicije liderstva mladih Južnog centralnog Los Anđelesa i zajedno sa drugim organizacijama mi smo tužili grad Los Anđeles 2015. godine za kršenje Kalifornijskog zakona o kvalitetu životne sredine.

Dobili smo tu parnicu, što znači da sada postoji novi proces prijave kad se otvaraju ili proširuju naftna izvorišta.

Iako sam se u međuvremenu odselila iz Univerzitetskog Parka, vodim kampanju za određivanje zdravstvene i bezbednosne tampon zone izmeću naftnih izvorišta i škola, bolnica i parkova.

Istovremeno, ja sam samo obično dete.

Opsednuta sam šminkom, plesačica sam, volim da putujem i trenutno pohađam koledž.

Jedino što me izdvaja u odnosu na vršnjake je što sam strast otkrila mnogo ranije.

Dijagnostifikovalio su mi rak 15. januara 2020. godine.

Neko vreme nisam govorila o tome zato što je to za mene bila suviše strašna reč.

To je reč koju ne očekujete da čujete u tako ranom uzrastu.

Moja mama i ja smo se brinuli i oko zdravstvenih troškova, zato što sam morala da idem na operaciju.

Ali imali smo sreće da postignemo naš cilj preko kraudfanding kampanje.

Fizički i emotivno najteže je bilo proći radikalnu histerektomiju.

Trebalo mi je šest nedelja da uopšte smognem snage da ustanem iz kreveta.

Moja majka je morala da me kupa šest meseci i morala sam da uzimam šaku pilula.

Moja onkološkinja još ne zna zašto sam dobila rak; uspeli su da utvrde preko testova da nije bio genetski nasledan.

Ispričala sam im gde sam odrasla i pitala ih da li postoji test na životnu sredinu kom bih mogla da se podvrgnem.

Ona je rekla da ću, dok ne budemo imali nova naučna dostignuća, ostati znak pitanja.

Od 18. januara 2021. godine zvanično više nemam rak i osećam se zaista srećno i uzbuđeno zbog toga.

Želim da nastavim karijeru kao advokatkinja za građanska prava, a nakon toga da se bavim politikom.

Moja definicija ekološke pravde je mogućnost da se udiše čist vazduh nevezano za moje godište, pol, etničko poreklo, društveno-ekonomski status ili poštanski broj.

Ona je borba da zaštitim moju zajednicu i moj dom.

https://www.instagram.com/p/CKNdwSmj0hJ/

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 04.14.2021)