Šarl Bodler: Labud

Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća! Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa Sem ogromne boli, boli tvoga udovišta, Varljivi Simois, bujan od tvog plača. Dok sam karuselom išao, probudi Bogata sećanja moja iznenada, Staroga Pariza nema (oblik grada Menja se, vaj! brže nego srce ljudi); Samo duhom vidim taj logor baraka, Gomile stubova, kapitele, stene Kako se pod kišnim lokvama zelene, Travnjak, i s pločnika čuda svakojaka. Tu menažerija nekad beše. Tu, jednom, u času