Слепи мишеви у Србији: Истине и заблуде о најомраженијим животињама
Неколико је митова о слепим мишевима - сазнајте зашто ниједан није истинит.
Она има четири грама, крзно и воли да се мази - упознајте Савку, скраћено од лат. хипсуго савии.
Представница је, неоправдано, најомраженије животиње у 2020. години - слепог миша.
Ова животиња је била окривљена за ширење пандемије корона вируса са пијаце у кинеском Вухану, али за сада нема научних доказа да је шишмиш био преносилац.
Осим што вас слепи мишеви бране од досадних комараца, изузетно су корисни за животну средину.
А заблуде и митови који прате ову врсту нису истинити, каже Бранка Пејић, истраживачица сарадница Института за биолошка истраживања, за ББЦ на српском.
- Зашто слепи мишеви нису криви за пандемију корона вируса
- Зашто су слепи мишеви отпорни на корона вирусе
- СЗО: Мало вероватно да је корона вирус потекао из кинеске лабораторије
Шта су митови, а шта је истина?
Једна од најчешћих заблуда јесте да слепи мишеви пију крв.
Пејић каже да је то вероватно последица филма Гроф Дракула, у ком вампири пију крв и претварају се у слепе мишеве.
Од укупно 1.400 врсте на свету, свега три се хране крвљу.
Две се хране крвљу птица, а једна врста крвљу сисара, наводи Пејић.
„Та врста живи у Централној Америци.
„Сигурни смо што се тиче нас овде&qуот;, каже Пејић кроз смех.
Додаје да се све европске врсте хране инсектима.
Други мит јесте да се слепи мишеви уплићу у косу.
То је нетачно и бизарно, наводи Пејић.
Додаје да они немају ни разлога ни користи да то раде.
„Ултразвук који емитују је толико префињен да могу да детектују и најмањег инсекта и најтању влас косе&qуот;, објашњава она.
Трећа заблуда јесте да слепи мишеви лежу јаја и праве гнезда.
Пејић објашњава да су они сисари, тј. да рађају живе младунце и то најчешће једно по години.
„Такође, пошто не праве гнезда, не буше зидове као што неки људи мисле.
„Не праве штету, него користе постојеће пукотине на згради&qуот;, каже она.
Наводи да их на Новом Београду има много зато што су им тамошње зграде погодне за прављење легла.
Иако их многи не воле, зашто би ипак требало?
Европа може да се похвали са 45 врста шишмиша.
Међутим, Србија има погодну мешавину клима и природе да буде домаћин чак 31 врсте. Живи у пећинама, дрвећу и градовима.
Пејић каже да покривамо већину потреба свих европских врста.
Они заузврат доприносе равнотежи у природи и целокупном екосистему.
„Европске врсте се хране искључиво инсектима, на пример комарцима и ноћним лептирима.
„Многи од тих инсеката су штеточине пољопривредних производа и култура које човек узгаја&qуот;, објашњава Пејић.
Слепи мишеви, додаје, нехотице доприносе новчаној уштеди многих пољопривредника тако што смањују бројност штеточина.
Такође, смањују и број комараца.
„Прскање комараца вероватно не би било ефикасно да нема слепих мишева&qуот;, каже Пејић.
Корисни су и за опрашивање дрвећа, воћки, цветова или одржавање прашуме - зависи у ком делу света се налазе.
Шта је ехолокација?
Иако слепи мишеви заправо виде, они се крећу помоћу ехолокације.
То подразумева испуштање ултразвука.
То је звук високих фреквенција које људско уво не чује, преко 12 килохерца.
Слепи миш их испушта кроз уста или нос у зависности од врсте, каже Пејић.
Звук путује кроз простор и одбија се од предмете, објекте или инсекте.
„Путује назад до ушију слепог миша, који има изузетно развијен аудиторни центар.
„Захваљујући томе, њима се у мозгу ствара слика окружења&qуот;, објаснила је Пејић.
Како изгледа процес истраживања?
Слепи мишеви су законом заштићена врста.
Забрањено је њихово хватање, узнемиравање и чување.
Заштићени су зато што су корисни и због тога што се споро размножавају, каже Пејић, која је такође и спољна сарадница Природњачког музеја у Београду где се бави истраживањем слепих мишева.
„Рађају једно младунче годишње.
„Врло их је лако уништити тако да немају способност опоравка као врста&qуот;, наводи она.
Ипак, има више приступа њиховом истраживању, али без узнемиравања.
„Једна метода је улазак у склониште.
„Праве се фотографије на којима се методом тачкања касније пребројавају јединке&qуот;, објашњава Пејић.
Додаје да неке врсте воле „густо да се пакују&qуот;, те на једном квадратном метру пећинске таванице буде и по 2.500 јединки.
Други начин истраживања је снимањем ултразвука и каснијом анализом снимака.
„Постоје специјални детектори за ултразвук који могу да забележе таласне дужине изнад 12 килохерца&qуот;, наводи Пејић.
После тога, додаје, истраживачи помоћу посебних софтвера анализирају те звукове.
„Свака врста има себи својствену фреквенцију на којој се оглашава, као и структуру позива.
„На основу тога се може закључити или до нивоа врсте или рода о ком слепом мишу се ради&qуот;, каже она.
Трећи приступ је хватање посебним мрежама и стављање прстена за обележавање.
Тада се одређује врста, пол и старост и уноси у базу података.
„Прстенови служе за то да покажу, уколико се иста јединка поново ухвати, колико дуго живи и које је дистанце прешла&qуот;, објашњава Пејић.
На основу тога се дошло до података да је, на пример, врста их Летоније прелетела 1.000 километара до Шпаније.
„Јединке из Србије су нађене у Босни и Херцеговини и Румунији&qуот;, каже Пејић.
Зашто Славка није на слободи?
Она је прошле године, као младунче, пронађена повређена на тротоару.
Збринули су је сарадници Природњачког музеја.
Никад, међутим, није научила да лети самостално.
Пејић каже да није способна за пуштање на слободу, те да је користе у образовне сврхе.
„Можемо да покажемо људима како слепи мишеви изгледају.
„Да покажемо да нису тако страшни, а понеки чак и слатки на изглед&qуот;, наводи она.
Пејић скреће пажњу свима који наиђу на повређене младунце да позову Природњачки музеј у Београду.
Она ће заједно са две колегинице преузети бригу о њима.
„Почетком лета почињу да се рађају бебе градских слепих мишева који живе заједно са нама.
„Временом, неке од њих испадну их легла или склоништа&qуот;, наводи Пејић.
Истиче да пролазници не би требало сами да покушавају да их збрину зато што су младунчад веома осетљива.
„То је мукотрпан посао. Као и бебе људи, хране се млеком на свака три-четири сата&qуот;, објашњава Пејић.
Када одрасту, почну да једу чврсту храну и инстиктивно науче да лете.
Пејић наводи да их тада пуштају на слободу, што углавном буде у августу или септембру.
„Тако смо збринули и Славку&qуот;, каже она.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 05.24.2021)
