Marko Nikezić: Od vrsnog diplomate do prezrenog liberala

Savremenici i kolege su ga opisivali kao obrazovanu i staloženu ličnost, prefinjenih manira, koja je pojavom sticala poverenje drugih i umela da sasluša.

BBC News pre 1 dan | Nemanja Mitrović - BBC novinar

Za gotovo pola veka postojanja socijalističke Jugoslavije svega je nekoliko političkih i društvenih događaja, pokreta i grupa uspelo da na unutrašnjem planu ozbiljno uzdrma komunističke vlasti i zabrine predsednika Josipa Broza Tita.

Kamenčić u cipeli režima bili su i takozvani „srpski liberali", reformska struja unutar rukovodstva Saveza komunista Srbije (SKS), republičkog ogranka partije, na čelu sa nekadašnjim vrsnim diplomatom Markom Nikezićem.

„Jedna prvorazredna ličnost Jugoslavije iz doba socijalizma.

„I kamo sreće da nije smenjen, jer je komotno mogao da nasledi predsednika Tita i kao predstavnik najveće nacije, i istovremeno najobrazovaniji i najmoderniji političar", govori Danilo Milić, karijerni diplomata u penziji i bivši ambasador, za BBC na srpskom.

Pod optužbom za liberalizam što je, između ostalog, podrazumevalo „devalviranje uloge partije", „potiskivanje klasne suštine samoupravljačke demokratije" i „apsolutizovanje tržišta", Nikezić, predsednik Centralnog komiteta SKS, kao i sekretarka Latinka Perović, podnosi ostavku oktobra 1972.

„Loša predviđanja o dešavanjima u Jugoslaviji i Srbiji na neki način su se ostvarila, pre svega kod Nikezića, koji je u više navrata govorio da je najgore što može da se desi za srpsko društvo spoj nacionalizma i državnog socijalizma", govori istoričar Petar Žarković za BBC na srpskom.

Dve godine kasnije, Nikezić je isključen iz Partije, čime je okončana njegova bogata politička i diplomatska karijera.

Nikezić je od 1953. do 1962. bio ambasador Jugoslavije u Egiptu, Čehoslovačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama, potom zamenik ministra spoljnih poslova, a od 1965, položaj šefa diplomatije preuzeo je od Koče Popovića.

Savremenici i kolege su ga opisivali kao obrazovanog i staloženog, prefinjenih manira, čoveka koji je pojavom sticao poverenje i umeo da sasluša.

Po povlačenju iz politike živeo je van domašaja medija i javnosti, prepustivši se vajarstvu.

Preminuo je 6. januara 1991. u Beogradu.

Rani radovi

Nikezić je rođen je 13. juna 1921. u Beogradu.

Majka mu je bila Francuskinja – Suzana Depre, a otac Petar Nikezić, Crnogorac i „svetski putnik" iz Bara, koji ga je zainteresovao za politiku.

Uoči Drugog svetskog rata, upisuje arhitekturu na Tehničkom fakultetu u Beogradu.

Član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) postao je 1940.

„Osim porodičnog uticaja, čitava ta mlada generacija bila je okrenuta ka levim stremljenjima, još tokom srednje škole i fakulteta.

„Bio je to izraz pobune protiv tadašnjeg monarhističkog uređenja, diktature, zaostajanja i kapitalizma na periferiji", objašnjava istoričar Žarković.

Tokom rata je bio na raznim rukovodećim pozicijama u Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), organizujući i okupljajući borce.

Za njim je raspisana poternica pa do kraja rata u Zemunu ilegalno deluje pod pseudonimom Cvikeraš.

U oslobođenom Beogradu obavlja različite važne gradske i partijske funkcije, poput sekretara Gradskog komiteta KPJ.

I tako do 1952. kada bez diplomatskog iskustva, dolazi u Državni sekretarijat inostranih poslova (DSIP) – ekvivalent Ministarstvu spoljnih poslova, gde je njegov otac radio.

Produženi mandat u Kairu

Prvi posao je dobio marta 1953. u glavnom gradu Egipta Kairu, kao novi jugoslavenski diplomatski predstavnik u izuzetno turbulentno vreme.

Prošlo je nepunih godinu dana od vojnog puča grupe Slobodnih oficira koja je svrgnula egipatskog kralja Faruka.

A nekoliko meseci kasnije, po njegovom dolasku, biće proglašena republika.

„Za Nikezeća je bio izazov da shvati i razume šta se dešava u Kairu, ko su ti egipatski oficiri, kakva su njihova politička i ideološka stajališta, da izveštava Beograd i uspostavi prve kontakte, što je i učinio", objašnjava Žarković.

Ključnu političku figuru i kasnijeg predsednika Gamala Abdela Nasera video je kao „vrlo važan autoritet", a njegov „antikomunistički" režim „otvorenim za saradnju sa antikolonijalnim pokretima i državama koje su Egiptu priznavale unutrašnji razvoj i spoljnopolitičko delovanje".

Ubrzo se uspostavljaju bliski odnosi između dve zemlje, Tito i Naser se dvaput sreću i Jugoslavija dobija važnog partnera u novoj spoljnopolitičkoj strategiji.

Dvojica lidera, uz indijskog premijera Džavarharlala Nehrua, jula 1956. potpisuju deklaraciju na Brionima, faktički dogovarajući osnivanje Pokreta nesvrstanih, političke organizacije zemalja koje u hladnoratovskoj podeli Istoka i Zapada nisu zauzimale stranu.

Nikezićev rad na zbližavanju dveju država prepoznale su i egipatske vlasti, tražeći da mu se produži mandat kada su saznali da je dobio premeštaj u Prag.

Dobio je i „visoka državna odlikovanja", dok je jugoslovensko diplomatsko predstavništvo uzdignuto u rang ambasade.

Obostrana nepoverljivost u Pragu

Na mesto jugoslovenskog ambasadora u Čehoslovačkoj, socijalističkoj državi Istočnog bloka pod patronatom Sovjetskog saveza (SSSR), dolazi septembra 1956. u „prilično revolucionarno vreme".

Dolaskom Nikite Hruščova na čelo SSSR-a započet je proces destaljinizacije, što dovodi do „brojnih unutrašnjih trvenja i pojave brojnih frakcija unutar partija", objašnjava Žarković, autor knjige Marko Nikezić – diplomata u središtvu Hladnog rata.

„Pre svega onih koje su bile naklonjenije promenama i reformama, što je izazvalo veliku zabrinutost Moskve jer je videla začetak političke nestabilnosti."

Iako je Jugoslavije uspela da normalizuje odnose sa zemljama Istočnog bloka posle Staljinove smrti, ostalo je „veliko nepoverenje, jer je želela da očuva svoj nezavisni put".

Sa nepoverenjem se gledalo i na Nikezićev diplomatski rad, koji „izveštava i skicira čitavo čehoslovačko rukovodstvo kao prilično konzervativno", posebno njihovog novog lidera Antonjina Novotnog.

Jesen 1956. obeležila je Mađarska revolucija, narodni ustanak protiv komunističkih vlasti, ubrzo ugušena upadom sovjetskih tenkova u zemlju.

Jugoslovensko rukovodstvo je osudilo prvu sovjetsku vojnu intervenciju iz oktobra, a novembarsku videla kao „nužno zlo" prema „reakcionarnim snagama", dok su „čehoslovački komunisti podržali sve što je SSSR činio u Mađarskoj".

„Prag bio trenutak kada je mogao da vidi iz prve ruke realni socijalizam, koliko su čehoslovački komunisti bili slobodni u osmišljavanju sopstveno koncepta razvitka."

Nikezić je mogao „da se još više kritički odnosi prema sovjetskom modelu komunizma koji se najbolje prikazivao u glavnom gradu Čehoslovačke", ocenjuje Žarković.

Između Ajzenhauera i Kenedija u Vašingtonu

U oktobru 1958, Nikezić postaje ambasador u Sjedinjenim Državama, kada su jugoslovensko-američki odnosi bili stabilni.

„Vašington je bio znak da se penje na lestvici diplomatske strukture unutar ministarstva, ukazano mu je veliko poverenje koje su imali samo najodabraniji članovi diplomatskog kora", objašnjava Žarković.

Nikezić je zahvatio deo drugog mandata republikanca Dvajta Ajzenhauera, koji je samo četiri godine ranije potpisao Zakon kojim je zabranjen rad Komunističke partije SAD i njenih aktivnosti, i demokrate Džona Kenedija.

Obe administracije su podržavale očuvanje dobrih bilateralnih odnosa.

„I to su morali da brane pred različitim komitetima u senatu i predstavničkom domu tokom kampanje - kako to Vašington podržava jednu komunističku državu i komunistički diktatorski režim", ukazuje Žarković.

Najveći izazov za Nikezića usledio posle Titovog govora na prvoj konferenciji Pokreta nesvrstanih u Beogradu septembra 1961. u kome je „oštro kritikovao zapadnu politiku, a nije osudio sovjetske nuklearne testove" sprovedene par dana ranije.

„On izveštava o antijugoslovenskoj atmosferi u obe partije i glavnim institucijama, koje su dovele do malog sužavanja odnosa, pre svega oko ekonomske pomoći iz 1962.

„Ali to nije bitno ugrozilo ni jednu, ni drugu poziciju, pre svega jugoslovensku", ocenjuje Žarković.

Život izvan ambasadorske rezidencije

Miran, strog i „sličan onome što je bio u javnosti" - tako Zoran Nikezić opisuje oca.

„Nije imao dva lica", govori profesor Arhitektonskog fakulteta u penziji za BBC na srpskom.

Iako je imao svega pet godina kada je diplomatska avantura njegovog oca počela, seća se svakog grada u kome su živeli.

„Bio je radoznao, voleo je istoriju, umetnost i da fotografiše, zavlačio se u razne delove Kaira i ja sa njim, po katakombama, piramidama, muzejima", kaže Nikezić.

Potpuno drugačija slika ga je dočekala u Pragu – „zatvorena sredina i prazne ulice", a onda i u Americi, gde su dosta putovali širom zemlje, pa i do Meksika.

„Jednom je otac stao nekom autostoperu od 80 i više godine, u stvari, kauboju koji nam je pričao o Divljem zapadu iz njegove mladosti", priseća se kroz osmeh.

Po povratku u Beograd „postao je nekako drugačiji", počevši više da se „bavi birokratijom".

O poslu se nije govorilo kod kuće, kao ni o ratnim danima.

„Bio je staložen i analitičan, sklon da o svemu misli, ništa nije na prečac odlučivao, niti je bio čovek koji bi bilo šta prihvatao zdravo za gotovo."

Uticaj koji je otac ostavio na sina prvenstveno se ogledao u „stavu i načinu na koji se pristupa stvarima".

„Postao sam analitičan, težak na rečima i obazriv na određeni način.

„Radio sam u struci, ali sam više bio čovek Univeziteta, značajnija mi je bila funkcija profesora nego arhitekte", ukazuje Zoran Nikezić, koji je, kao i otac, po odlasku u penziju počeo da vaja.

Zamenik, pa šef diplomatije

Po povratku u Beograd 1962. Nikezić postaje zamenik Koče Popovića, tadašnjeg šefa jugoslovenske diplomatije.

Njegove dužnosti su bile operativne, trebalo je da vodi sastanke kolegijuma, prima strane delegacije, učestvuje u međunarodnim aktivnostima i radu samog ministarstva, objašnjava Žarković.

„Imao je podršku kolektiva jer je imao sve one odlike koje svaki diplomata treba da ima - znao je jezike, engleski, francuski, ruski, bio je odmeren i uvek je slušao sagovornika.

„To je ostavljalo veliki utisak na brojne diplomatske predstavnike i novinare", kaže istoričar.

Dolazak na mesto zamenika Popovića „unelo je svežinu i vedrinu", smatra Danilo Milić.

„Dok je Koča znao da brzo preseče oko odluke koju je trebalo doneti, Nikezić je mnogo smirenije i hladnije odlučivao, mada se nisu razlikovali politički."

Nikada ga nije čuo da je „povisio ton u razgovoru sa saradnicima" sa kojima je, kao i Popović, bio na vi.

„Nikada nije nastojao da nametne vlastiti stav, a ukoliko bi bilo drugih mišljenja, onda bi ulazio u diskusiju i to je bilo za naš sistem gde su ljudi, zavisno od funkcije, nametali odluke, veoma različito", priča Milić.

Nikezić je 1965. postao šef diplomatije, što je predstavljalo svojevrsni kontinuitet u radu ministarstva i ukazivalo na „veliku podršku državno-partijskog vrha".

Njegove tri godine na čelu ministarstva partizan i diplomata Vladimir Velebit oceniće kao „vrhunac jugoslovenske diplomatije".

Na ministarsku poziciju dolazi u „dinamično vreme", u jeku jake spoljnopolitičke aktivnosti zemlje i zapažene uloge ministarstva koje će u „jednom trenutku bio optuženo da vodi zasebnu spoljnopolitičku politiku u odnosu na partijski vrh", objašnjava Žarković.

Vode se razgovori o „početku normalizacije sa zapadnom Nemačkom, uspostavljanju značajnijih kontakata sa Francuskom i održavanju stabilnih odnosa sa SAD".

Jugoslavija je na spoljnopolitičkom planu aktivno učestvovala i u Pokretu nesvrstanih, te reagovala na brojne međunarodne krize od Vijetnamskog i Šestodnevnog rata, juna 1967, do slamanja Praškog proleća, pokušaja uvođenja reformi ugušenog ulaskom tenkova Varšavskog pakta, vojnog saveza socijalističkih zemalja leta 1968.

„Naša diplomatija je paradoksalno bila daleko značajnija i uticajnija na svetskom nivou, nego što je to bilo objektivni značaj relativno osiromašene zemlje sa 20 miliona stanovnika", smatra Milić.

Danilo Milić kaže da mu je Nikezić bio 'najomiljeniji šef'

Tokom mandata, Nikezić se sastajao sa brojnim diplomatama, između ostalog i sa Vilijem Brantom, ministrom spoljnih poslova, kasnije i kancelarom, Zapadne Nemačke, te predsednikom Francuske Šarl De Golom septembra 1967.

Bio je to prvi sastanak takve vrste između jednog visokog jugoslovenskog zvaničnik i francuskog lidera, antikomunistički nastrojenog koji je u ranijim istupima režim u Beogradu nazivao „totalitarnim" ne odvajajući ga od onih u Istočnom bloku.

Odnose je dodatno otežavala i činjenica da je u škakljivim spoljnopolitičkim pitanjima po Francusku, Jugoslavija mahom zauzimala suprotne pozicije, poput podrške alžirskim oslobodilačkim snagama u ratu za nezavisnost.

U pratnji Nikezića bio je i Milić, tadašnji ataše za štampu i kulturu u Parizu, koji ga je u kolima „upozorio da De Gol ne voli iznošenje detalja razgovora pred novinarima posle sastanka".

Umesto protokolarnog sastanka Nikezić i De Gol su razgovarali sat vremena.

Nikezić je ipak odgovarao na novinarska pitanja, ne ugrozivši sujetu francuskog predsednika, kaže Milić.

„Rekao mi je, što najbolje oslikava koliko je vodio računa o sagovornicima: 'Videli ste koliko je bilo novinara, nisam mogao u dve rečenice da završim razgovor, bilo bi nekorektno'", prepričava Milić.

Pitao ga je i „da li će De Gol zameriti".

„Nisam siguran da neće, ali ako jeste saznaćemo kroz dva dana. Međutim niko ništa nije rekao", dodaje, uz naznaku da mu je bio „najomiljeniji šef".

Prvi čovek srpske partije

Koča Popović i deo rukovodstva ministarstva spoljnih poslova optuženi su 1963. da vode „zasebnu koncepciju jugoslovenske spoljne politike".

„To je bio rezultat pritiska i pokušaj da se autonomija ustanove spreči i da bezbednosno partijski aparat ipak ima odlučujuću ulogu kada je reč o spoljnoj politici", objašnjava Žarković.

Tito je govorio i o tome kako pojedine diplomate, posebno Marko Nikezić i ambasador u Americi Veljko Mićunović, imaju stavove „potpuno suprotne našoj (partijskoj) politici" i da „ne mogu biti rukovodioci".

Međutim, težih posledica nije bilo pošto se „atmosfera u stranci ubrzo promenila".

U novembru 1968. Marko Nikezić je izabran na novu funkciju - predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.

Došao je u izuzetno nepovoljnim okolnostima kao predstavnik mlađe generacije i „neko ko će najbolje izraziti stremljenja Brionskog plenuma – privredne i društvene reforme".

Na Brionskom plenumu jula 1966. sa državnih i partijskih funkcija smenjen je jedan od najvažnijih političara u zemlji Aleksandar Leka Ranković.

Reformsko rukovodstvo SKS na čelu sa Markom Nikezićem težilo je „modernizaciji Srbije", zalažući se, između ostalog, za liberalizaciju, demokratizaciju društva i partije, borbu protiv nacionalističke isključivosti, tržišno orijentisanu privredu i drugačije preoblikovanje države.

Konzervativnije struje unutar partije su u Praškom proleću i studentskim demonstracijama 1968, videle „negativan primer liberalizacije", dok je hrvatsko proleće ili Masovni pokret (MASPOK) iz 1971, poslužilo za zaustavljanje daljih tokova.

Ovaj reformski i prema nekim ocenama, secesionistički pokret, predvodio je vrh Saveza komunista Hrvatske, partijska liderka Savka Dabčević Kučar i Miko Tripalo, koji će u decembrua 1971. podneti ostavke posle sastanka sa Titom u vojvođanskom mestu Karađorđevu.

Slična sudbina će naredne godine zadesiti i srpsko rukovodstvo.

Tito je već tada uvideo da se oba republička rukovodstva „oponiraju i ne priklanjaju autoritetu centralne partije", kaže Žarković.

Protiv srpskog rukovodstva je pokrenuta kampanja koja ih je „u potpunosti društveno ostrakizovala".

„Iako je Nikezić imao ogromnu podršku partijskog aparata u Srbiji, na kraju je prevladao koncept razvoja ka autoritarnom socijalizmu a ne demokratskom", kaže Žarković.

Pad srpskog liberala

Marko Nikezić je posle višednevnih razgovora sa Titom podneo ostavku oktobra 1972.

„Konačna, veštački napravljena optužnica je bila za liberalizam, a zamereno im je da su devalvirali ulogu partije, napuštanje principa demokratskog centralizma, monopolizovanje položaja u savezu komunista i zapostavljanje klasne suštine samoupravljačke demokratije", objašnjava Žarković.

Nikezić sebe nije ni doživljavao kao liberala, već je govorio: „Mi smo revolucionarne demokrate", kaže.

Ostavku je podnela i sekretarka Latinka Perović, a Koča Popović ju je dao u znak solidarnosti.

Tako se u godinu dana Tito oslobodio progresivne opozicije koju su predstavljali hrvatski i srpski lideri tog vremena, kaže Milić.

Srpski liberali, koje opisuje kao „vrlo obrazovane, moderne i demokratski raspoložene", imali su „veliku većinu u republičkoj partiji, najvećoj u zemlji", te je „pravo je čudo da se nisu suprotstavili Titu".

„Imao je strašne ambicije i smetao mu je Nikezić koji je imao jedan racionalniji pristup problemima i zastupanja jedne politike koja se razlikovala od politike apsolutizma", dodaje.

Zahtev za aktivnim sećanjem

Posle izbacivanja iz partije, Nikezić se 1974. povukao iz javnog života i posvetio vajanju.

„Kada sam eliminisan iz politike, nisam bio deprimiran, a sada sam zahvalan što sam morao da odem.

„Da me nisu uklonili, ovako reformističan i kompromisan, zaobilazan, kakav jesam, verovatno bih do kraja Titovog života lojalno sarađovao, pokušavajući uvek, u toj saradnji sa njim, da nešto proturim što može biti jedan mali korak napred", govorio je.

Danilo Milić ga je poslednji put video na jednoj sahrani 1989.

„Pitao me je gde sam sada, a ja mu odgovorio da sam avanzovao i idem za ambasadora u Gvineju, zemlju sa teškim klimatskim uslovima, gde i nije neki standard.

„A on mi kaže: 'Znate, biti ambasador je svuda dobro'", priseća se Milić uz osmeh.

Sećanje na Nikezića je „bilo negativno, što se uklapa u čitav odnos prema socijalističkom nasleđu i Jugoslaviji", ali da se „vremenom postepeno menjalo", ocenjuje Žarković.

„Nikezić predstavlja važnu ličnost, sa jedne strane kao neko ko je mogao da razgovara sa svetom, a sa druge strane kao neko ko je bio dovoljno upućen, odmeren i misaon da je mogao da pomiri bar na trenutak mnoge protivrečnosti i razlike u srpskom i jugoslovenskom društvu.

„I mislim da ljudi takvog formata zahtevaju jednu vrstu aktivnog sećanja i vlastito mesto u veoma uzbudljivoj istoriji 20. veka ili istoriji srpskog naroda uopšte", zaključuje Žarković.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 01.06.2025)