Преживели страхују да Европа заборавља лекције из Аушвица

„Кад сам видео концентрациони логор рођеним очима и слушао особу која јепрошла кроз све то и преживела, тек тад ми је заиста допрело до мозга. То је веома важно за младе људе као што сам ја. Ми ћемо ускоро моћи да гласамо. Крајња десница стиче све више подршке у Немачкој, а ми морамо да учимо из властите прошлости.&qуот;

Хавијер је 17-годишњи немачки ђак.

Срела сам га у центру за образовање о холокаусту у Дахауу, у јужној Немачкој, иза ћошка од некадашњег истоименог нацистичког концентрационог логора.

Он и његови другари из одељења провели су два дана тамо, учећи о нацистичкој прошлости њихове земље и дебатујући о важности свега за данашњи свет.

Осамнаестогодишња Мелике признала је да није знала много о холокаусту пре него што је дошла у Дахау.

Слушајући Еву Умлауф, жену која је преживела холокауст, како говори о свему што се дешавало, то их дирнуло у душу, рекла је она.

Она би волела кад би се чешће говорило о расизму и нетрпељивости.

„Носим мараму и људи то често не одобравају. Морамо да научимо више једни о другима да бисмо сви могли да живимо заједно.&qуот;

Мигуел је упозорио на нарастајући расизам и антисемитизам на друштвеним мрежама, међу њима и вицеве о холокаусту.

„Морамо то да спречимо&qуот;, додаје његова 17-годишња пријатељица Ида.

„Ми смо последња генерација која може да се сретне са људима који су преживели ту трагедију и да их саслушају. Морамо да се постарамо да су сви информисани како бисмо спречили да се понови било шта томе слично.&qуот;

Они су искрени и пуни наде. Неки би рекли, наивни, чак.

Овде у Европи, 80 година од окончања холокауста, друштва делују све подељеније.

Често долази до пораста подршке политичким партијама, које чак не морају да буду искључиво на крајњој десници или крајњој левици, а које брже-боље упиру простом у Друге. Аутсајдере. Нежељене. Било да су то мигранти, муслимани, ЛГБТ+ особе или Јевреји.

„Желим да сви живе заједно, Јевреји, католици, црнци, белци или ког год већ&qуот;, каже Ева Умлауф, преживела из Холокауста која је оставила толико снажан утисак на немачке тинејџере.

Она описује холокауст као упозорење шта може да се деси кад предрасуде надвладају.

„Због тога посвећујем животу причању, причању, причању&qуот;, каже она.

Данас у осамдесетим годинама, била је најмлађа затвореница која је ослобођена из нацистичког логора смрти Аушвица, пре тачно осам деценија.

Написала је књигу о властитим искуствима и, поред тога што је радила као дечји психијатар, често је говорила о логорима смрти и антисемитизму, публици једнако код куће као и у иностранству.

„Млинови смрти&qуот; наслов је филма америчког министарства за рат, приказиваног немачким цивилима после рата, насталог од снимака савезника кад су ослободили око 300 концентрационих логора које су водили нацисти и њихови савезници између 1933. и 1945. године.

Костурски наги људи, обријаних глава и упалих очију, вуку ноге и тетурају се пролазећи поред камере.

Један човек глође кост без меса, очигледно очајан за храном.

Хрпе мртвих тела разбацане су по свим ћошковима; исушена лица заувек искривљена у крицима широм отворених уста.

За то време у складишту за складиштем можете да видите пажљиво евидентиране златне зубе, наочаре са диоптријом и ципеле које су припадале убијеним мушкарцима, женама и деци.

И смотуљке косе ошишане са затвореница, спаковане и спремне за продају ради нацистичке зараде.

'Моје тело се сећа онога што је мој мозак заборавио'

Нацисти су користили концентрационе логоре и логоре смрти за робовску радну снагу и масовно истребљење људи проглашених „непријатељима Рајха&qуот; или напросто симпли „Унтерменшенима&qуот; (нижом врстом људи).

У њих су спадали, између осталих: етнички Пољаци, Роми, совјетски ратни заробљеници, људи са инвалидитетом, људи проглашени за хомосексуалце и највећа мета од свих: европски Јевреји.

Убијено је укупно шест милиона Јевреја у догађају који је постао познат као холокауст.

Бројке су израчунате на основу нацистичких докумената и демографских података из времена пре и после рата.

Правни израз „геноцид&qуот; скован је и признат као међународни злочин, након што је свет схватио размере и мрачне намере нацистичких масовних убистава која су се наставила са истим жаром, чак и кад су почели да губе рат.

Израз се односи на радње почињене са намером да се уништи, у целости или у деловима, национална, етничка, расна или верска група.

Аушвиц је можда најпознатији нацистички логор.

Његови ужаси постали су симбол холокауста у целини.

У њему је убијен 1,1 милион људи, а међу њима милион Јевреја.

Већина је била масовно отрована у гасним коморама.

Тела су им спаљивана у огромним крематоријумима.

Пепео је даван локалним земљорадницима за употребу на њиховим њивама.

„Била сам сувише млада да бих разумела већину онога што се дешавало у Аушвицу&qуот;, рекла је Ева средњошколцима.

„Али оно што је мој мозак заборавио, моје тело се још увек сећа.&qуот;

Тинејџери су је пажљиво слушали.

Нико се није мешкољио нити загледао у паметне телефоне, док је Ева објашњавала да је имала број А-26959 истетовиран плавим мастилом на руци.

Присилно тетовирање било је део „процеса&qуот; за сваког затвореника који је пристизао у Аушвиц а који није био одмах убијен у гасној комори већ је уместо тога изабран за присилни рад или медицинске експерименте.

„Зашто су одлучили да тетовирају двогодишњу бебу?&qуот;, пита Ева.

Она каже да проналази само један одговор на то питање: да „надљуди&qуот; – нацисти су веровали да стварају надмоћнију расу – нису мислили да су Јевреји људска бића.

„Били смо пацови, нижа врста, потпуно дехуманизовани од ове више расе. И зато им није било важно да ли имате две или 80 година.&qуот;

Препричавајући трауму коју је наследила од своје младе мајке, губитак сваког члана породице од пре Холокауста и усамљеност коју је осећала после рата као мала девојчица без баке коју би могла да загрли или са којом би могла да пече колаче, Ева у једном тренутку почиње тихо да плаче.

Нарочито кад пушта видео снимак њеног скорашњег учешћа у годишњем „Маршу живих&qуот; у Аушвицу, када преживели ходају уз младе из читаве Европе, са мантром: „Никад више&qуот;.

Док је гледају, великом броју тинејџера у Евиној публици такође се котрљају сузе низ образе.

• Јевреји који су били присиљени да шаљу друге Јевреје у гасне коморе Аушвица
• Шта је Холокауст
• Човек који је преживео пет нацистичких логора смрти

Али на само кратку вожњу одатле, у центру јеврејске заједнице у Минхену, који чува наоружана полиција, вршитељка дужности председнице Јеврејске заједнице Шарол Ноблох ми каже колико је забринута због нарастајућег савременог антисемитизма.

Рођена раних тридесетих, Ноблох се сећа како је држала оца за руку и гледала разбијене излоге јеврејских радњи и синагоге у пламену током Кристалнахта, Кристалне ноћи у новембру 1938. године.

Тад је нацистички режим извршио масовне чинове насиља над Јеврејима и њиховом имовином, док је већина нејеврејских Немаца или скандирала из подршке или окретала главу.

Она каже да антисемитизам никада није до краја нестао после рата, али није веровала да ће ствари постати поново оволико забрињавајуће као што су данас.

Чак и у Немачкој, каже она, која је историјски учинила много да би се супротставила властитој нацистичкој прошлости и да би била стално на опрезу против антисемитизма.

То је тврдња која је анегдотски поткрепљена од припадника јеврејске заједнице у Немачкој и другде који кажу да се сада плаше да носе Давидову звезду у јавности и радије не би да им се јеврејске новине шаљу на кућну адресу, из страха да их комшије не етикетирају као „Јевреје&qуот;.

Студије Труста безбедности заједнице у Великој Британији и Агенције за фундаментална права (ФРА) Европске уније причају исту причу.

ФРА каже да 96 одсто Јевреја интервјуисаних у 13 европских земаља доживљава антисемитизам у свакодневном животу.

Јеврејске заједнице у Јужној Америци истичу значајан пораст антисемитизма такође, док је пре неколико недеља у Канади на синагогу бачен Молотовљев коктел, а догодио се и инцидент са пуцањем из ватреног оружја у јеврејској школи.

У САД прошлог лета, у граду Синсинатију били су оскрнављени јеврејски гробови.

Бивши председник Џозеф Бајден издвојио је антисемитизам као разлог за забринутост у спољној политици.

Академкиња Дебора Липштат, која је била његова специјална изасланица за надзор и борбу против антисемитизма, указује на антисемитизам онлајн – често заједно са исламофобијом и другим облицима дискриминације – за које каже да њима манипулишу спољни актери као што су Русија, Иран и Кина да би унели раздор у друштво и остварили властите циљеве и ширење порука.

Она говори и о скоку антисемитизма после израелског војног одговора у Гази у ком су погинуле десетине хиљада Палестинаца – након што је Хамас извршио масакр над 1.200 људи у Израелу 7. октобра 2023. године.

'Мислио сам се да ће све бити другачије 2025. године'

Професорка Липштат каже да се за поступке израелске војске често окривљује јеврејски народ у целости.

Сви Јевреји не могу да се сматрају одговорним за одлуке израелске владе, каже она. То је расизам.

Фондација Амадеу Антонио, која сакупља информације о антисемитским инцидентима у Немачкој, наводи инцидент из прошлог месеца када је исписан графит црвеним словима на цркви и градској кући у граду Лангенауу, позивајући истовремено на бојкот Израела и гас за Јевреје – што је референца на нацистичке гасне коморе из холокауста.

Аушвиц и холокауст нису почели отровним гасом.

Њихови корени су били у проглашавању Јевреја „другима&qуот; који корене вуку вековима уназад у Европи.

Извршни директор Конференције европских рабина Геди Гронич упозорава да нападање мањине сада поново улази у главни ток.

Муслиманска заједница тренутно трпи највећи терет, каже он, такође рекавши за себе да је био шокиран степеном антисемитизма који виђа свуда.

Он мисли да 80 година после Другог светског рата неки намерно бирају да оставе Холокауст у прошлости, баш као и одговорност да се учи из њега.

Али прошлост не пристаје да буде ућуткана.

Близу пољског града Гдањска, под лишћем покривеним снегом на шумском тлу, и даље можете наћи одбачене остатке ципела које су припадале жртвама холокауста.

Има ђонова који су толико сићушни, делимично закопани у земљи, да су њихови убијени власници морали да буду мала деца.

Шавови на неким деловима коже још увек могу јасно да се виде.

Милиони ципела су слати у фабрику коже, у којој је радила робовска радна снага у тадашњем концентрационом логору Штатхоф.

Ципеле су пристизале са читаве територије под нацистичком окупацијом.

Али највише, веровало се, из Аушвица.

„За мене ове ципеле вриште. Оне урлају: били смо живи пре 80 година!&qуот;, каже ми пољски музичар Грегор Квјатковски.

Он је дугогодишњи активиста који се залаже за то да ципеле буду сачуване и изложене, заједно са онима које се већ налазе у музеју концентрационог логора.

Порука ципела је антиратна и анти-дискриминаторна, каже Грегор.

И она мора да се чује.

„Ове ципеле су припадале неким људима. Знате, оне би могле да буду ваше ципеле, зар не? Ваше ципеле, или моје ципеле, или ципеле моје жене, или ципеле мог сина. Ове ципеле захтевају пажњу, не само да би биле сачуване, већ да бисмо се променили (као људска бића) на моралан начин. Био сам прилично сигуран да ће све бити много другачије 2025. године у односу на оно како јесте.&qуот;

Овогодишња комеморација ослобођења Аушвица доживљава се као посебно важна.

Могуће је да се ради о последњој великој годишњици на којој ће очевици и преживели бити живи да нам испричају шта се десило – и да нас запитају: чега се сећамо данас, а које лекције смо очигледно већ заборавили?

• „Ми за њих нисмо били људи - ми смо за њих били гамад“
• „Ужасна издаја&qуот;: Јеврејски боксерски шампион који је преживео нацистички логор
• Преминуо кројач који је преживео Аушвиц и облачио америчке председнике

(ББЦ Невс, 01.26.2025)