Преводиоци на суђењима за ратне злочине и нагомилане трауме

Када је 1995. године, по завршетку рата, у Босну и Херцеговину стигла истражна комисија Уједињених нација да испита наводе о почињеним ратним злочинима, Бесмир Фидахић добио је посао преводиоца.

Тадашњи осамнаестогодшњак из Тузле течно је говорио енглески језик.

„Радио сам на случају Сребреница од самог почетка. Био сам први преводилац који је отишао на секундарне масовне гробнице,&qуот; каже он за ББЦ на српском.

У Сребреници су јула 1995. припадници Војске Републике Српске извршили геноцид убиствима више од 8.000 бошњачких мушкараца и дечака.

Током наредних 15 година, Бесмир ће као симултани преводилац бити део неких од најзначајнијих суђења у Међународном кривичном суду за бившу Југославију (МКСЈ).

Преводиће сведочења жртава силовања, геноцида, бивших логораша, мајки које и даље трагају за костима своје деце.

Са нагомиланим стресом се носио релативно добро - све до 2010. године, када је преводио сведочење о дечаку убијеном јула 1995.

„Код њега сам се блокирао. То је била нетретирана траума на нетретирану трауму на нетретирану трауму.

„Очито да су мене силовања, мучења, и све те друге ствари и више него дотакле, али дјечак је био катализатор да све то изађе из мене на један насилан начин,&qуот; каже Бесмир.

Бесмир Фидахић није усамљени случај.

Преводиоци, поготово на суђењима за ратне злочине, доживљавају велики стрес и трауму.

Неки извештаји, попут публикације Међународног кривичног суда из 2010, наводе да преводиоци и судски тумачи ,,могу патити од секундарне трауматизације дуги низ година пре испољавања симптома и добијања дијагнозе&qуот;.

Преводиоци на суђењима за ратне злочине су под великим ризиком да развију тегобе сличне онима који су преживели трауматска искуства, каже Ирена Стојадиновић, психолошкиња и програмска координаторка у београдској организацији Псицхосоциал Инноватион Нетворк (ПИН).

Зато су им потребне континуирана едукација и системска психолошка помоћ и пре и током ангажмана, напомиње.

Међутим, преводиоци у локалним и међународним судовима најчешће не добијају директну психолошку подршку, па су у борби против трауме којој су свакодневно изложени углавном препуштени сами себи.

„Он је постао дио мене&qуот;

Бесмир Фидахић је данас шеф преводилачке службе и преводилац у шестојезичној комбинацији.

Ради у Међународној управи за морско дно, и живи на Јамајци.

Из Трибунала у Хагу је отишао 2010, али је остао у материји - преводио је истраге и суђења за тешка кршења људских права у вези са Исламском државом, ратовима у Сирији и Либији.

„Када сам радио Либију, тада сам вриснуо и рекао - па људи божји, шта вам је више са овим, ја више знам силованих и унесрећених него нормалних људи,&qуот; каже Бесмир, док завршава прву јутарњу кафу на Зуму у дневној соби у Кингстону.

Како каже, он и његове колеге нису имале никакву психолошку подршку за време рада у Хагу, али ни касније.

„Уједињене нације упорно раде са јадом и чемером свуда на свијету, а немају тај неки систем за препознавање депресије међу својим особљем&qуот;.

Психолошкиња Ирена Стојадиновић, која дуго година ради и са избеглицама из ратом захваћених подручја, каже да су преводиоци често превише изложени тешким и трауматзујућим садржајима.

„Они су често први који чују сведочење жртава и представљају канал путем којег се сведочење преноси у што вернијем обилку.

„Морају пренети и тон и емоцију поред самог садржај исказа што им додатно отежава да се дистнацирају од трауматског искуства о коме извештавају,” каже Стојадиновић.

Тако може доћи до такозване секундарне трауматизације, односно траума у другом степену.

Симптоми секундарне трауматизације су хронични умор, анксиозност, ноћне море и флешбекови, избегавање одређених тема, људи или места, као и проблеми са спавањем и концентрацијом, емоционално отуђење или осећај беспомоћности, депресивно расположење, описује она.

• Даркова прича: Депресија као туга са сто лица
• Психотерапије у Србији: Како одабрати праву и ко има дозволу да их пружа
• Зашто млади мушкарци имају проблем са менталним здрављем, а не траже помоћ

Неке од ових симптома искусио је и Бесмир за време ангажмана у Трибуналу у Хагу.

Преводио је на суђењима политичким и војним лидерима Слободану Милошевићу, Анти Готовини, Радовану Караџићу, Ратку Младићу.

Радио је и у притворској јединици Хашког трибунала где је, каже, оптужене гледао у једном другачијем, интимнијем светлу.

Годинама је успешно подносио страхоте о којима је свакодневно, годинама слушао - све до сведочења човека који је у јулу 1995. превозио мушкарце и дечаке из Сребренице на места где ће бити убијени.

Међу њима је био и дечкић, кога је ставио на место сувозача, и са којим је цео дан превозио муслиманске дечаке и мушкарце, слушајући музику на радију.

Када је одвезао и последњу туру, човек је, не знајући шта да ради са дечаком, позвао надређеног.

Било је око пет ујутру, пробудио га је из сна.

Надређени је дошао и хладнокрвно убио дечака, описује ми.

Бесмир каже да је након овог сведочења схватио да је годинама гомилао необрађене трауме, а да је прича о дечаку била само кап која је прелила чашу.

После тог сведочења, ритуали више нису помагали, и Бесмир каже да је наредних неколико недеља био у јако тешком психичком и физичком стању.

„Оно што се десило том мом малом…Он је постао дио мене, падне ми на памет сваки дан - гдје би он сада био у свом животу и шта би радио и остало.

„Видим га из профила, како пјева и кажем му - пусти ме молим те, не могу више”, каже Бесмир, док му глас подрхтава.

„Ја сам после дјечака био пијан мјесец и по. Устанем, хоћу да пробам да се истуширам, не могу. ,,Ја га хоћу око себе, мени је битно да је он око мене, а бојим се да, уколико се оперем, он се више неће вратити&qуот;.

Поред гомила појединости које је о рату зна или је заборавио, о овом дечаку не зна ништа, чак ни како се звао.

„Апсолутно ништа не знам о њему.&qуот;

Ствари на које те ништа не припреми

Американка Елен-Елиас Бурсаћ се на Зум јавља из простране, светле трпезарије, са широким осмехом.

Елен је у Загребу, где је докторирала, живела 18 година, и говори течно српско-хрватски са израженом ијекавицом.

Током дуге каријере, радила је као преводитељка у Трибуналу у Хагу, предавала славистику на Харварду, писала књиге и преводила.

Била је и председница Америчког удружења књижевних преводилаца.

У Трибуналу је радила од 1998. до 2010, уз повремене дуже или краће паузе.

Елен је, заједно са још неколико странаца којима је енглески био матерњи језик и који су говорили босанско-хрватско-српски, проверавала и уобличавала преводе млађих колега, који су били из земаља бивше Југославије.

Иако није радила директно са жртвама у судници попут Бесмира, Елен је - најчешће ненадано - проживљавала стрес и трауму.

Каже да је највећи стрес је долазио од неочекиваних ствари.

„На пример, читам текст о некој страхоти и та особа која је то доживјела је рођена истог дана када и моје дијете. Одједном је то што читам нешто лично, што се дешава мени.

„Или, ово: ја сам становала у Загребу у Алеји Владимира Поповића. И сад одједном наиђем на нечију исту адресу, само у неком другом мјесту. Не можеш се припремити за то, не могу да се одбраним, да очеличим, јер је то неочекивано,” каже Елен.

Са сличним траумама суочила се и Еда Радоман, судска преводитељка за албански језик, која ради на суђењима за ратне злочине при београдском Вишем суду од 2005.

У судници је све теже и стресније, каже Еда, и додаје да су њој лично суђења за ратне злочине најтежи судски поступци.

„Најјачи утисак на мене је оставио случај када је отац убијене жртве, током истражног поступка, ставио на сто њену фотографију, папучу убијеног унука и неколико предмета уз речи: 'ово је све што ми је од њих остало'.

„Или можда тежи случај када ја, као млада мајка, са девојчицом од само три месеца, преводим у судници речи друге мајке која говори како су убијена њена деца”.

Еду, као и остале преводиоце, по потреби ангажује суд, тако да они нису запослени за стално.

Она додаје да је посао слабо плаћен, и да институционалне психолошке помоћи и подршке нема.

А негативних емоција има на претек.

„Не бих да 'мерим' случајеве по броју жртава, јер је много и само једна жртва, али када се тај бол и стрес умноже, па имамо у једном поступку више од четрнаесторо деце, а ја као преводилац преводим обдукционе налазе, затим све то понављам у судници пред окривљенима и сведоцима.

„Онда је то огромна количина стреса, притиска, менталног умора, трауматизације али и туге, беса, љутње,&qуот; каже Еда.

,,Ја сам та силована жена&qуот;

У исто време када Бесмир, Елен и Еда преводе страхоте ратова у бившој Југославији, Ендрју Констабл преводи скоро сва суђења у Међународном кривичном суду у Хагу (МКС).

Ендрју је, заправо, први преводилац кога је МКС ангажовао још 2004. године.

Каже да је радио на сваком случају од оснивања суда са једним изузетком и да најчешће преводи француски језик, а понекад и шпански.

Пре него што је почео да преводи у МКС-у, Ендрју је могао све да гледа на телевизији.

У време када је преводио на суђењима у вези са суданским конфликтом у Дарфуру, на телевизији се емитовао документарни филм Тхе девил цаме он хорсебацк, управо о томе.

Није, каже, могао да га одгледа до краја.

„Једноставно нисам могао да поднесем причу, јер сам тачно знао шта ће се десити. Сада веома пажљиво бирам шта гледам, а чак ми и вести на телевизији могу бити прилично трауматичне, нарочито у овом тренутку.

„Очекујем да ћу у будућности чути сведочења из прве руке од оних који [сада] јако много пате”, каже Ендрју.

За више од двадесет година колико ради као преводилац на случајевима ратних злочина и злочина против човечности, Ендрју Констабл се никада није сломио на радном месту: објашњава да је превише усредсређен да пренесе поруку како треба.

Најтеже му пада када им се жртве, које годинама чекају правду, захвале након суђења зашто што су им помогли и саслушали њихове приче.

Трауматични део посла му је у томе што као преводилац – не слуша само сведока, већ „постаје његов глас и сам сведок”.

„Сведочење пролази кроз нас. Улази нам у уши и излази из наших уста.

„У том тренутку ја сам силована жена чија су деца убијена, и слично, када преводимо, увек говоримо у првом лицу, никада у трећем.”

Осигурање које плаћа МКС покрива посете психологу, а постојала је и иницијатива да се сви преводиоци суда окупљају једном недељно на заједничким сесијама са терапеутом како би разговарали о ономе што су преживљавали у кабини.

„Ја лично нисам желео да све то поново проживљавам, а нарочито не у моје слободно време&qуот;, каже Ендрју.

Терапија која му највише одговара су хобији попут рагбија и режирања позоришних представа.

„То ми очисти ум од свега&qуот;, каже Ендрју.

И поред нагомиланих траума и свакодневног стреса, људи попут Ендрјуа, Бесмира, Еде и Елен не одустају.

Себе често доживљавају као жиле куцавице судских поступака без којих се судбине жртава не би чуле.

Обрађене или не, неке трауме ће им остати до краја живота.

„Сваки дан се сјетим дјечака, и то је у реду и драго ми је што га се сјетим.

„Највише сам поносан што нисам огуглао, мени је изузетно битно да могу и даље да саосећам са људима и да произведем неку емоцију”, закључује Бесмир.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.12.2025)