Ljubomir Živkov: Priča smeha i zaborava
RTV 02.02.2019 | RTV
FARKAŽDIN - Moj baba i njegova braća od tetke činili su mi kao detetu ne samo besmrtnim - besmrtni su neobično dugo bili svi koji su mi bili rod - nego su delovali nerazboljivo, mislio sam da neće nikad ni da ostare: znam ih doduše sa slika kad su bili deca, Kurjački poziraju sa svojom materom Spasinkom, a jednog nezamislivog dana u školi se, godine možda hiljadu devetsto tridesete, ukazao fotograf, pa sam mogao da vidim i mog babu kao učenika prvog ili drugog razreda.
Znao sam ih i sa slika iz njihovih momačkih dana, ali ih i danas, kada ih odavno nema, vidim, svu trojicu, kao ljude koji su pronašli svoj savršen uzrast između tridesete i četrdesete godine, tu su se za svagda zaustavili: kose seno, bacaju snopove na već ogroman voz, nose na tavan džakove u kojima je još toplo zrnevlje tek ovršenog žita, iz prepunih korpi sipaju grožđe u badnjicu koja je viša od njih... Čak i kad su neprimetno zabasali u šestu
