Раде Кончар и Стеван Филиповић: „Ако некога и Срби и Хрвати треба да поштују и да се нечим поносе - онда су то партизанке и партизани"

„Милост не тражим, нити бих вам је дао&qуот; - речи су које још драматичније звуче када их изговара револуционар коме суде страни окупатори.

Народних хероја Радета Кончара и Стевана Филиповића, убијених истог дана - 22. маја 1942. године, данас се мало ко сећа на простору бивше Југославије.

Успомену на Филиповића чувају Уједињене нације: на улазу у зграду у Њујорку стоји фотографија где он уздигнутих песница стоји под вешалима - због тог пркосног става постао је симбол светске антифашистичке борбе.

Сећање на Кончара траје захваљујући истоименој фабрици која је у време социјализма правила све - од пегле до локомотиве и чувених лифтова, претеклих до данашњег дана.

• Све бивше Југославије
• Пет ствари које треба да знате о Титу
• Први мај и зашто баш тада обележавамо Празник рада

А Кончар, Србин из Хрватске, и Филиповић, Хрват у Србији, имају много заједничког - обојица су били комунисти, антифашисти и револуционари.

Историја је учинила да Хрват буде убијен у Србији у Ваљеву, а Србин у Хрватској у Шибенику.

Заборављени и запостављени

„Осећамо дивљење, сама чињеница да је неко дао живот у борби против фашизма је довољна да се дивиш и осетиш понос&qуот;, каже за ББЦ на српском праунука народног хероја Лара Кончар.

Она има 31 годину, колико је њен прадеда имао кад је одведен на губилиште.

Не питају је често за презиме, а ни тада многи не помисле на некадашњег револуционара.

„Деси се да ме питају јер знају за фабрику Раде Кончар.

„Наше генерације су одрастале у другим околностима&qуот;, наводи она.

Има и оних који о њеном прадеди знају много више, али су мање видљиви.

„Његова мисао коју је после суђења изговорио непријатељима, Милост не тражим нити бих вам је дао, данас се појављује на бројним радничким протестима и протестима за права жена, постала је универзални симбол борбе против репресије, неједнакости и угњетавања.

„Тако живи сећање на њега, иако су сада друге врсте борби у оквиру неолибералног капитализма&qуот;, истиче Кончар.

Музеј посвећен Кончару у његовој родној кући постојао је до почетка рата у Хрватској.

Када је 2018. била у прадедином крају у Лици, у близини Плитвичких језера, Лара је затекла девастирани музеј и пусто село.

Исте године, Далматинац Анте Љубичић сломио је ногу рушећи Кончареву бисту у Сплиту.

„Нажалост, Раде Кончар и Стеван или Стјепан Филиповић, како хоћете, данас деле судбину стотина других чланова антифашистичког покрета и народноослободилачке борбе који су заборављени и запостављени&qуот;, каже Хрвоје Класић, историчар и професор Филозофског факултета Универзитета у Загребу.

„У неким деловима бивше Југославије, а ту бих апострофирао Хрватску, они су можда још горе - проглашени злочинцима, и то не од службеног наратива, већ од неслужбеног, који некада превлада у јавном простору&qуот;.

Они су се, без обзира на националност или баш упркос националности, каже Класић за ББЦ на српском, придружили антифашистичком покрету против окупатора и њихових колаборациониста.

„Ако говоримо о 20. веку, ако икога и Срби и Хрвати треба да поштују и да се нечим поносе, онда су то партизанке и партизани&qуот;, истиче Класић.

Ко су били Раде Кончар и Стеван Филиповић?

Обојица су били чланови Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и пре Другог светског рата.

Кончар је био Србин из Хрватске, а 1940. је изабран за политичког секретара Централног комитета Комунистичке партије Хрватске и члан ЦК КП Југославије.

Партија у то време званично постоји, али је у илегали.

КПЈ је тада, понудила праву алтернативу фашистичким националистичким покретима који су спроводили геноцид над припадницима других народа, сматра историчар Миливој Бешлин са Института за филозофију и друштвену теорију.

„Тако је Србин могао да води Комунистичку партију Хрватске, док је Хрват могао да командује партизанским одредима у Мачви&qуот;, истиче он.

У Филиповићевој биографији наводи се име Стипан (у родним документима), а чешће Стјепан и Стеван, јер је у Србији провео један део живота, све до смрти.

У рату су га звали и Стево Колубарац, управо због тога што је био борац Колубарске чете.

Бешлин сматра да није преувеличавање кад се они назову херојима јер су имали врло јасни вредносни систем и јасну антифашистичку оријентацију - знали су због чега иду у рат.

„Нису само њихове смрти херојске, обојица су прошли стравична мучења док су били у рукама окупатора или квислинга&qуот;, каже историчар.

Кончар је био један од организатора устанка у Хрватској и историчари наводе да је ту дао велики допринос, али је већ новембра 1941. ухваћен.

„Заробили су га италијански војници, иако у почетку нису знали ко им је у рукама&qуот;, каже Бешлин.

• Упознајте Лењина: Како је обликовао Тита и Југославију
• Није теорија завере: Тито, Хитлер и Стаљин били комшије

Готово иста судбина задесиће Стјепана Филиповића.

Њега су у децембру 1941, заробили четници - он тада има 25 година.

„Он је прошао агонију.

„Прво је био у заробљеништву у Шапцу, па су га предали Немцима и љотићевцима, да би га узела тајна полиција Гестапо, па су га мучили у Београду, да би га на крају вратили у Ваљево и убили&qуот;, каже историчар.

На Филиповићев 26. рођендан, 27. јануара, шеф антикомунистичког одсека, СС капетан Ерих Винеке издаје наредбу: „Наредити спровођење, иначе, зрео за погубљење&qуот;, пише „Време&qуот;.

На српском и немачком језику објављен је „Проглас за јавно вешање&qуот; на пијаци у Ваљеву, на пазарни дан 22. маја 1942. године у 11 сати.

Филиповића су у ланцима провели ваљевским улицама.

На крцатом тргу, Филиповић кличе Титу, Стаљину, партији и проклиње непријатеље.

Поручује: „Смрти се не плашите, она није ништа, то ћете видети за неколико тренутака када ја будем умирао, није смрт страшна ако се зна зашто се умире!&qуот;.

„Одбија да му жандар стави омчу око врата, већ то ради сам, пење се на задњу степеницу испод вешала, шири високо руке, стиска песнице, окреће се народу и наставља вређати Хитлера, величати партизане, Црвену армију, комунизам.

„У покушају да ногом удари немачког војника оклизнуо се, омча се затегла&qуот;, бележе савремени антифашисти из Хрватске.

Тим потезом одлази у смрт, али и антифашистичку историју.

„Тад настаје чувена фотографија на којој он стоји са стиснутим песницама и уздигнуте главе&qуот;, наводи Бешлин.

Шта је са њиховим потомцима?

Ларина породица већ пола века живи у Београду, откако се њен деда, такође Раде Кончар, доселио у Србију.

Он је као беба остао сироче, јер су усташе исте године кад и прадеду Радета, заробили и његову супругу Драгицу.

„Драгица је била трудна илегалка и изнела је трудноћу у тим околностима, што само по себи доста говори о њеној снази и женској борби.&qуот;

Постојала је прича да су усташе тада у њеном џепу пронашле слику детета и да је Раде Кончар већ као беба био на потерници.

Сачувала га је Загрепчанка која га је крила и гајила као своје дете.

„Тета Пепица га је чувала и он је био код ње до 14 године.

„Чула сам за причу да га је облачила у хаљинице да би изгледао као девојчица како га не би препознали, али не знам проверено, јер је та жена одавно преминула&qуот;, сећа се Лара.

Млади Раде Кончар одлази у поморску школу, а потом ће доћи у Београд.

О његовој свадби са Ријечанком Вјенцеславом штампа је известила на необичан начин: „Јуче се венчао Раде Кончар, син Радета Кончара, у матичном уреду у Улици Радета Кончара&qуот;.

Лара каже да ни деда није волео да се његов рад вреднује само за то што је син народног хероја.

„Био је скроман и трудио се да својим радом заслужи поштовање, пошто је и он једно време био политички активан&qуот;, напомиње Лара.

Стеван Филиповић, колико је познато, није имао потомака, али су успомену на њега чувале бројне улице, школе и установе широм бивше Југославије.

Њему у част подигнута су и два велелепна споменика - у Ваљеву 1960. године, дело аутора Војина Бакића, и у Опузену, 1978. године, рад вајара Стјепана Грачана и Мира Вуца.

До данас је та успомена и практично избледела.

У тексту „Народни херој Стјепан Филиповић - три пута убијен&qуот; наводи се да су рушења споменика била његова нова страдања.

„Први пут је издан, мучен 22. маја 1942. године, обешен од стране четника, немачких окупатора и српских издајничких власти.

„Други пут 1991. године, под окриљем ноћи минирањем његовог споменика у Опузену од стране непознатих извршилаца.

„Трећи пут 2010. године вандалским и незаконитим рушењем спомен подручја&qуот;, пише у тексту Бранко Грошета.

Монументални споменик у Ваљеву и даље стоји на брду изнад града.

Зашто се руше споменици?

Историчар Хрвоје Класић каже да једна бивша југословенска република предњачи у новој интерпретацији догађаја из прошлости.

„Најгори тренд анти-антифашизма, односно историјског ревизионизма, не само у теорији већ и у пракси је забележен у Хрватској.&qуот;

Наводи податак да је до 2000. године, од 6.000 споменика који су били посвећени жртвама фашизма, срушена, минирана или разорена најмање половина, међу којима је било и врхунских уметничких дела познатих аутора.

Слично је било и са улицама које су носиле имена народних хероја - широм Хрватске, осим у Истри и Ријеци.

„Не би био проблем да се улица од комунистичког народног хероја преименује тако да носи назив неког књижевника или, као у Америци, да то буде Улица лешника, али овде се догађало да улица добије назив Миле Будака, који је био доглавник и министар Независне Државе Хрватске или других усташких званичника&qуот;.

Одлазак у другу крајност

Многи народи у Европи, додаје, немају толико хероја као што имају народи овог региона.

„Ми, који заиста имамо чиме, по Марфијевом закону, одлучили смо се поносити усташама и четницима.

„Они ни ставовима ни идеолошким принципима, а посебно не неким великим успесима у борби нису заслужили да буду ни хероји ни патриоте нити домољуби&qуот;.

„Истовремено, са покретима који су били злочиначки и који су искључивали, ови младићи су припадали покрету који је укључивао.

„Раме уз раме су се борили и Хрвати и Срби и они крштени у католичким и православним црквама, као и атеисти и комунисти, и то би требало да буде довољан разлог да их славимо&qуот;.

Парадоксално, то свенационално заједништво је од деведесетих година прошлог века постало фактор нестабилности на Балкану.

• Југословени који су први отишли једрењаком на пут око света
• Одлазак Тита: Сахрана која је зауставила свет

„Сви југословенски национализми су рат завршили на страни колаборације - и усташе, и четници, и љотићевци, а антифашизам је био алтернатива и фашизму и национализму&qуот;, наводи Бешлин.

Занимљиво је, додаје, да је најпотреснију песму о страдању Срба у НДХ написао је један Хрват, Иван Горан Ковачић, кога су управо четници убили.

Како их виде млађе генерације?

Студентима који су одрастали деведесетих и касније Класић покушава приближити значај људи попут Кончара и Филиповића.

„Замислите младиће и девојке од 18 или 19 година који 1941. или 1942. године голоруки одлазе у неизвесност.

„Побуњују се против најјаче војне силе у том тренутку у Европи, године проводе по шумама, у хладноћи, без хране, без оружја и многи од њих ће изгинути за слободу&qуот;, оцењује Класић.

Тај ниво храбрости, ентузијазма, идеализма, вере у бољи свет кад све око вас указује да је то немогуће - то је кључно, подвлачи професор.

„Многе младе Хрватице и Хрвати су се пријавили, иако нису морали.

„Да су рекли Анте Павелићу да ће бити мирни, вероватно им се ништа не би десило, међутим када су видели да им одводе њихове суседе Јевреје, Србе, да убијају комунисте, придружили су се покрету.

„Кажем студентима - занемарите све што ће касније доћи, Удба, Голи оток, Блајбург, јер већина њих ће погинути, али да ли бисте ви били спремни да одете у затвор или би вам било лакше бити са својим родитељима, ћутати и окренути главу кад видите неправду?&qуот;

То би, закључује, требало да буде порука антифашизма - борити се против неправде да бисте заштитили слабије, ко год они били - друге нације, вере или сексуалног опредељења.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.22.2020)