Секс, везе и моногамија: Да ли више љубавника значи и бољи живот

„Шта за тебе значи ексклузивност?&qуот;, пита Ејми Харт, учесница у британској ријалити емисији Љубавно острво 2019. године.

Њен партнер Кертис Причард сатеран је у ћошак и она то зна.

Љубио се с другим девојкама иза њених леђа.

Причард постаје мањи од маковог зрна на столици док Харт речито и смирено набраја све проблеме у њиховој вези, почев од тога како он, забога, може да гаји љубавна осећања за две особе истовремено, како јој је потребан, а он ју је изневерио.

Харт наступа за позиције да љубавни однос подразумева учешће само двоје људи, а да је Причард прекршио то правило.

Али оно што знамо о везама између људи јесте да су историјски гледано оне биле много компликованије од моногамије која је норма у многим друштвима данас.

• Праисторијски секс: Кад су се срели погледи људи и неандерталаца
• Може ли виртуелни секс да замени прави
• Зашто је толико тешко опростити бившем партнеру

Да ли бисмо могли да се вратимо нашим немоногамним коренима?

Споразумна немоногамија (ЦНМ) пружа обема странама слободу да истраже односе са другим људима.

Ово може да укључи све, од полиаморије до свингераја и других облика „отворених&qуот; веза.

Без обзира на облик који поприми, једно од дефинишућих својстава споразумне немономагије јесте да партнери говоре и договарају се о границама, као што је колико далеко смеју да иду, када и где.

Ова дефиниција значи да Причардове ескападе не би потпале под ту категорију, јер Харт на њих није пристала.

Али присуство немоногамије код значајне мањине становништва могло би да објасни зашто се Причард понашао онако како се понашао.

Упркос преовлађивању моногамије, људи су прилично опседнути сексом са људима који нису њихови партнери.

Психолог Џастин Лемилер тражио је од 4.000 Американаца да опишу властите сексуалне фантазије за књигу Реци ми шта желиш.

Тројка је најпопуларнија фантазија, и то убедљиво.

А шта је тројка ако не споразумна немоногамија?

• Да ли ће „Зуманса“ заувек променити љубавне састанке
• Има ли предности у одбацивању моногамије

„Ако помислимо на све те људе у везама, око пет одсто њих би могло да се дефинише као споразумна немоногајима&qуот;, каже Ејми Мјус, ванредна професорка психологије на Универзитету Јорк у Торонту, у Канади.

Али ако укључимо и оне који су испробали споразумну немоногамију, та бројка расте.

„Током живота, 21 одсто људи је био немоногаман у неком тренутку.&qуот;

Да бисмо вам приближили ту бројку, рецимо само да је 21 одсто мало мање од броја америчких домаћинстава која у кући говоре неки језик који није енглески (21,9 одсто).

„Не бих се изненадила да је чешће&qуот;, каже Ејми Мурс, ванредна професорка психологије на Универзитету Чепмен, у Калифорнији.

„Нешто што се зове друштвено пожељно понашање објашњава зашто људи на питања дају благо конзервативне одговоре.

Можда због тога неко прецењује колико често једе пет воћа или поврћа дневно или потцењује колико пије.&qуот;

За ту значајну мањину, прилике да сретну партнере ван домаћинства у овом тренутку можда су смањене, јер су мере за спречавања друштвених контаката построжене у земљама погођеним епидемијом Ковида-19.

Људи у везама споразумне немоногамије можда сада проводе више времена са партнерима са којима живе, док се навикавају на то да друге партнере виђају много мање.

Како ће се ово одразити на њихово благостање није најјасније, мада добро потврђено истраживање о везама на даљину сугерише да оне умеју да буду савршено испуњавајуће.

И, као што нам говори социјална психологија, постоје разлози да се верује да у нека нормалнија времена људи у везама споразумне моногамије имају неке предности које њихове моногамне колеге немају.

• „Интерсекс није поремећај - ми смо различити“
• Да ли храна може да побољша ваш сексуални живот

Кад је настала моногамија?

У ком тренутку је тачно настала моногамија међу људима је дискутабилно.

Неки антрополози наводе чињеницу да су наши древни људски преци били изразито полно диморфни - мушкарци и жене били су различите величине и облика - као доказ за немоногамију.

Висок степен полног диморфизма сугерише да постоје јаки сексуално селективни притисци на једном (или оба) пола.

Код неких врста, као што су гориле, крупнији мужјаци имају веће шансе да буду сексуално успешни користећи своју величину да одбију конкуренцију у виду других мужјака.

Доминантни мужјак планинске гориле успеће да преузме на себе 70 одсто свих парења, на пример, створивши полигинско друштво (у ком се више женки пари са само једним мужјаком).

Полни диморфизам не функционише увек тако.

Врсте које се размећу својим изгледом, као што су птице са прелепим перјем и рибе јарких боја, надмећу се за пажњу својих парова, уместо да покушавају физички да удаље конкуренцију.

Разлика је у томе да то често нису друштвене врсте, за разлику од људи, тако да само један мужјак или женка не би нужно успели да контролишу све потенцијалне парове у некој области.

Записи из фосила древних људи су, међутим, некомплетни.

Слична логика користи се и за управо супротну тврдњу - да су наши древни преци имали сличан степен димофирзма као ми.

Ово може да се потврди проучавањем другачијих фосила.

Стога се моногамија можда појавила много раније.

Разноликост, или одсуство, људског И-хромозома такође се користи као аргумент за тврдњу да су људи били полигини све до релативно недавно.

Још једном, антрополози оспоравају те доказе, али неки сугеришу да релативна сличност у мушким генетским подацима указује на то да је само веома мали број мужјака имао полне односе у нашој еволутивној прошлости.

У скорије време, ова разноликост се повећала, што сугерише да је због моногамије више мушкараца добило прилику да има сексуалне односе.

• Шта да радим ако сумњам да имам хламидију
• Асексуалност: „Секс је стварно бесмислен и није продуктиван“

Из археолошких доказа знамо да су древни људи живели у малим, тесним, проширеним породичним групама.

Компјутерски модел друштава ловаца-сакупљача сугерише да су морали да се укрштају са појединцима изван својих локалних група како би одржали становништво у целини.

Стога је морала да постоји већа фреквенција полног општења појединаца између различитих друштава ловаца-сакупљача.

Одржавање породице чије је генетско порекло прецизно познато било би немогуће.

Овај модел сугерише да су ловци-сакупљачи били серијски моногамни - парови су остајали искључиво једни са другима током времена потребног да се дете одвикне од сисе и тек онда прелазили на тражење новог партнера.

Ово се показало да има сексуалних предности за савремене мушкарце, што би могло да објасни зашто су мушкарци више заинтересовани за отворене везе.

Лемилерово истраживање о фантазијама показало је да су мушкарци више заинтересовани за групни секс (око 26 одсто мушкараца, за разлику од осам одсто жена).

Слични трендови примећени су и код других типова „друштвеног секса&qуот;, као што је интересовање за одлазак на сексуалне журке или у свинегерске клубове (17 одсто мушкараца, за разлику од седам одсто жена).

Међутим, жене које су биле заинтересоване за ову врсту фантазија биле су склоније да их и испуне.

Број људи у истом узорку који је пријавио да је учествовао у групном сексу, на пример, био је 12 одсто мушкараца и шест одсто жена.

Чини се да су жене склоније да пронађу праву прилику за то.

• Курс за заводнике који је прешао све границе
• „Наши родитељи су водили тајну империју геј порнића“

Оно што знамо је да се у 85 одсто глобалних савремених друштава допуштају облици немоногамије.

Чак се и у Старом завету непрестано помиње полигамија.

Међутим, нормативно стање у већини друштава ипак је и даље моногамија.

Можда је она сада уобичајена, али са које год стране да погледате, људи током историје нису били онако моногамни као што смо ми данас.

Због чега се онда доживотна моногамија сада доживљава као норма?

„Тешко је одговорити језгровито, а да не кажете због медија&qуот;, каже Мурс, истичући утицај који наша уметност и култура имају на нас док одрастамо.

„Најчешће док одрастамо наши родитељи су у браку или се труде да буду моногамни.

„У већини земаља на свету имате институцију брака.&qуот;

„Кад су људи почели да издвајају земљиште за себе, тад је брак процветао, јер је то био један очигледан начин да контролишете свој посед и да га наследи ваша породица.

Од тог тренутка почели смо као приоритет да имамо парове и хетеросексуалност.&qуот;

• Унајмљени да испуне сексуалну фантазију, ушли у погрешну кућу
• Лили Ален: „Мастурбирање жена у вези није погрешно&qуот;

Да ли је боље виђати се са другим људима?

Изнова и изнова, истраживања споразумне немоногамије показују да парови са различитим сексуалним интересовањима тврде да им је боље кад имају више сексуалних партнера.

„У вези често постоји неусаглашеност између интересовања оба партнера&qуот;, каже Мјус.

„Међутим, људи са више партнера могли би да буду свеукупно гледано испуњенији.

„Ако вас занима да улазите у сексуални однос са другима, може да буде здраво за вас да то и истражите.&qуот;

Оно што недостаје у истраживањима споразумне немоногамије до данас јесу велике лонгитудиналне студије, где се групе људи који размишљају о отварању веза прате неколико година, почев од тренутка пре него што су повели први разговор о томе са партнером.

Неке студије, међутим, почињу да попуњавају те празнине.

Под један, људи који су радознали у вези са споразумном немоногамијом и људи који никад нису размишљали о томе да буду у отвореној вези регрутовани су за низ упитника о својим везама и сексуалном задовољењу.

Испочетка се нико од њих није обратио партнеру да разговара о идеји отварања за друге.

На крају су им постављена иста питања колико су задовољни у љубавном животу, али су морали да кажу да ли су у међувремену отворили везе.

„Код људи који су желели да отворе везу и који су на крају то и урадили, задовољство је било значајно веће&qуот;, каже Саманта Џоел, ванредна професорка социјалне психологије на Западном универзитету у Лондону, у Канади.

„За то време, код људи који су размишљали о томе али нису то урадили, задовољство је опало, мада незнатно.&qуот;

Џоел сугерише да је скок у задовољству код људи који су прешли на споразумну моногамију могао да буде резултат ефекта повлачења.

Бољи квалитет сексуалног живота са секундарним партнером повлачи за собом задовољство са примарним партнером, зато што одједном нестаје притисак да само једна особа мора да им пружи сво задовољство.

„Знамо да кад су људи задовољнији сексуалним животом, боље комуницирају и у другим аспетима&qуот;, каже Џоел.

„Али људи у споразумно немоногамној вези кажу да имају отворену комуникацију - тешко је бити споразумно немоногаман ако не разговарате о ограничењима.

Док се код моногамних парова ове расправе о границама често уопште не воде.&qуот;

Емоционална сатисфакција - осећање безбедности, пажње и блискости - обично се временом повећавају у нормалним везама.

С друге стране, спонтаност и узбуђење, који се везују за еротичност, опадају.

„Почетак је секси и узбудљив, али онда све постане предвидиво&qуот;, каже Ронда Балзарини, психолошкиња са Универзитета у Јорку.

„Тешко је одржати осећај новине и ту нестане сво узбуђење.&qуот;

Балзарини даје пример примарног партнера са којим сте можда легално у браку, живите с њим, имате децу и уопштено гледано делите разне одговорности које се везују за моногамни живот.

Уз сав труд који то подразумева, постоји већа потреба за предвидљивошћу - која није секси, каже она.

Секундарни партнер можда никад неће делити те одговорности са вама и тако можда никад неће доћи до пада узбуђења у вашој вези.

Као последица тога, секундарни партнери обично омогућују чешћи секс са мање обавеза.

„Мислим да генерално гледано постоји то жонглирање између новине и сигурности, а кад сте у дугорочној споразумно немоногамној вези, то је начин да задовољите обе потребе истовремено&qуот;, каже Џоел.

„Није то једини начин, али јесте један од начина и он за неке људе функционише.&qуот;

• Сексуални терапеути: Како поправити лош секс
• Шта урадити када вам хакују појас невиности
• „Мушкарац је без упозорења кренуо да ме дави током секса“

Како се носити са љубомором?

Користи од споразумне немоногамије најбоље се виде кад су оба примарна партнера мотивисана да пруже подршку срећи једно другог, каже Мјус.

„Чини се да има нечега у томе кад примарни партнер жели да види да је његов партнер сексуално задовољен а да не осећа потребу да он буде тај који то чини&qуот;, каже она.

„Кад види да је његов примарни партнер мотивисан његовом срећом, лакше му је да задовоље властите потребе.&qуот;

Ово описује психолошки концепт звани комперзија - бити способан да осетиш задовољство кад видиш туђе задовољство.

Можда вам је познатије изван света љубавних веза.

Сетите се, на пример, како се осећате док гледате некога како распакује поклон.

Али комперзија важи и кад видите неког другог како је сексуално задовољен.

И како онда људи у споразумно немоногамној вези превазилазе било какво осећање љубоморе?

Мушкарци осећају љубомору много јаче у вези са сексуалним неверством него с емотивним неверством, пишу Катарина Аумер, истраживачица са Хавајског пацифичког универзитета, и њени коаутори у студији о поређењу моногамних и споразумно немоногамних парова.

Очекивали бисмо ово пошто су мушкарци јаче мотивисани од жена да знају да су очеви своје деце, као што би сугерисала еволуциона теорија.

Утврђивање мајчинства над дететом није много компликовано за жене.

Жене су, међутим, склоније да осећају љубомору кад је у питању емотивно неверство, наставља Аумер.

Кад су у питању еволутивни притисци одгајања детета, жене су изузетно мотивисане да задрже мушког партнера уз себе како би могао да обезбеди храну и заштиту њима и њиховом детету док га доје.

Ако мушкарац делује као да је емотивно загрејан за другу жену, мајка можда неће добијати најбољу храну, заштиту и склониште од њега.

• Младе жене „навучене“ на порнографију
• Секс и корона вирус: Све што сте хтели да знате а нисте имали кога да питате

Зашто се људи одлучују за немоногамију?

Постоје докази да неким људима можда боље иде учествовање у више веза истовремено.

Теорија везивања описује како осећања сигурности или несигурности обликују наше везе и могла би да објасни зашто су неки мање спремни да деле партнера.

Крис Фрејли са Универзитета у Илиноису сакупља податке испитаника преко онлајн упитника већ више од двадесет година.

Анкету је попунило укупно више од 200.000 људи и ово су постали корисни подаци о различитим врстама понашања за истраживаче.

Уз помоћ тих података, Мурс је открила да људи који имају полигамне везе осећају мање анксиозности и избегавања од других.

Наравно, Мурс је рекла да су налази корелациони.

Можда само људи који се осећају сигурно, који су мање анксиозни, и који не осећају лако стид, више гравитирају таквом начину живота.

Психолошки профил људи који воде споразумно немоногамни начин живота могао би да укаже на то да имају емоционалне потребе које не може да задовољи само једна особа.

„Људи у поли-везама вероватно уопштено имају веће потребе&qуот;, каже Балзарини.

„Открили смо да су моногамни људи уравнотежени кад је у питању потреба за нежношћу и еротизмом. Али поли-људи имају потребе на екстремној скали.

„Њима су можда потребна оба истовремено, а тешко им је да их добију од само једног партнера.

„Примарни партнер који је одгојитељ можда није довољно еротичан.&qуот;

• Постоји ли стварно зависност од секса
• Може ли апликација да пронађе сродну душу
• Зашто је добро користити секс-играчке

Нажалост, премало је података да би се изградио профил за учесника у споразумној немоногамији, каже Мурс.

Она додаје и да у њеном истраживању не постоји веза између старости, прихода, локације, образовања, расе, етничког порекла, вере и политичких склоности у односу на споразумну немоногамију.

Људи који се представљају као лезбејке, геј или бисексуалци склонији су да прихвате споразумну немоногамију, али то је једини образац који постоји.

• Мушкарци могу да нањуше сексуално узбуђење жена
• Шта је „осветничка порнографија&qуот; и како утиче на жртве
• Маријана о сексу: Блогерка која жели отворен разговор о нашим телима

Стигма

За нешто што се одражава на све сфере живота, немоногамни начин живота још увек прати немилосрдна стигма.

Мурс је дала пример како нормални људи мисле да платонска љубав или љубав према породици може да се дели са мноштвом људи, али из неког разлога романтичну љубав сматрамо ограниченом.

„Већ знамо како да имамо затворен однос са многим људима истовремено&qуот;, каже она.

„Али зар треба да верујемо да је романтична љубав ограничена? Колико блиских људи у животу имате?

„Ох, како је одвратно ако их имате превише! Па то је стварно смешно.&qуот;

Тражимо превише од наших партнера.

Надамо се да ће у нашем животу постати и наши водичи, и пријатељи и повереници.

„Не морамо да добијемо све то од једне особе&qуот;, каже Мурс.

Можда би било боље кад бисмо успели да расподелимо све те потребе на више од једне особе.

---

Погледајте видео о учитељици тантре из Сингапура

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.07.2021)