Свуд ме прати преголема туга

Било је пролеће, онакво каквог у овом миленијуму више нема. Снег се топио, нагризајући сланом уличном водом и најбоље ципеле. Одјужило је преко ноћи. Прошетао сам својом варошицом, ногу без ногу, без циља. На раскршћу где се одвајао пут за Тузлу, с леве стране, кроз отворена врата кафеа, фолкотеке, ашчинице и пивнице „Тузланка" допирао је глас који ме је зауставио. У њему је било неке пророчке, литургијске снаге. Нешто задимљеног џеза. И пуно карасевдаха. Не