Ukrajina i Rusija: Da li je ovo tačka preokreta za Ukrajinu

Ukrajinske snage pokušavaju da preuzmu okupirane teritorije od ruskih trupa pre nego što stigne zima.

Kontraofanziva već je u toku na jugu, a Ukrajinci se sada spremaju da je prošire na istok kako bi povratili izgubljene teritorije u Donbasu i oko Harkova na severu.

Kventin Samervil i kamerman Daren Konvej dobili su ekskluzivni pristup jednoj od jedinca ukrajinske vojske.

Vazduh je zasićen mirisom spaljenog suncokreta, a kratke eksplozije ruskih kasetnih bombi mogu da se čuje kad slete u polje, paleći useve koji, pognutih glava, čekaju sada malo verovatnu žetvu.

• Tim stručnjaka stigao u nuklearnu elektranu Zaporožje, počela školska godina u Ukrajini
• Šest meseci rata u Ukrajini: Hiljade poginulih, milioni izbeglih
• „Mir prosto više nije moguć“: Kako i zašto su propali pregovori Rusije i Ukrajine

Samohodna artiljerija tutnji kroz polje, njene gusenice rovare plodnu zemlju Donbasa.

Nacionalna garda drži ovaj položaj na istoku Ukrajine, teritoriju za koju Vladimir Putin tvrdi da je centralna za njegove ratne ciljeve.

Ona će se zauzimati „korak po korak", izjavio je on.

Međutim, za sada, rusko napredovanje svedeno je na minimalne pomake.

Pored dima i prašine, u vazduhu visi još nešto - očekivanje.

Ovde u Donbasu, i dalje na sever, na obodu Harkova, drugog najvećeg grada u Ukrajini, ukrajinske snage spremaju se za kontraofanzivu.

Nedavno sam napustio vojne položaje na jugu, oko Hersona.

To je jedini grad koji su ruske snage zauzele zapadno od strateški važne reke Dnjepar.

Te iste trupe sada učestvuju u bitkama, pružajući podršku snagama koje su se probile kroz ruske linije na najmanje tri mesta, u sklopu dugo planirane kontraofanzive na jugu.

Na snazi su stroga ukrajinska ograničenja o izveštavanju jer su ratne operacije u toku.

Ovde u Donbasu, oni otkrivaju vrlo malo informacija.

Ne pominju mi odredišta na koja idemo, a oficir za medije jedinice traži od mene da ne navodim ime puka.

On skida identifikacione oznake sa ljudi koje snimamo.

Usred galame artiljerijske vatre, u bazi ispod krošnji drveća, tridesetpetogodišnji Artjom kaže da se nalazimo severno od grada Siverska, oko 8 kilometara od ruske linije fronta.

„Koliko ćete im prići?", pitam.

„Na trideset metara", odgovara on.

„Hoćete li da vidite?"

To su sve odbrambeni položaju, ali uspesi oko Hersona navode mnoge da pomisle kako se ovde i dalje na sever planira više ofanziva.

Pogledajte video: Akcije ukrajinskih operatera dronova

Predaju me crvenokosom gardisti kog oslovljavaju sa Svarog.

On ima 26 godina, lice dečaka i nosi bradu.

„Da je ne nosim, izgledao bih kao da imam 18 godina", kaže on sa osmehom.

Ali posle šest meseci borbi, postao je prevejani borac.

Njegova jedinica osetila je najteže borbe u julu blizu Lisičanska i Severodonjecka, gde su bili u ogromnoj meri brojčani nadjačani.

• Rusija poziva nove regrute da se prijave za rat
• Proterivanje ruske vojske iz Ukrajine biće seizmički zadatak za Kijev

Borbe ovde su drugačije.

„Neprijatelj nam ne dolazi u tolikom broju", kaže Svarog.

„Ne probijaju se više u bataljonskim grupama - napreduju u vodovima, u odredima."

Jedan komandir jedinice objašnjava da na terenu na svakog trećeg neprijatelja imaju po jednog svog čoveka.

U Severodonjecku taj odnos je bio jedan naprema sedam.

On me vodi peške do najistaknutijeg položaja.

Granatiranje je konstantno, ali u daljini.

Umesto toga, tu je druga neposrednija pretnja - protivpešadijske mine.

Prebrojavam ih pet dok hodamo po blatnjavoj stazi do reke.

Na obali ulazimo u mrežu rovova i rečeno mi je da sada moram da šapućem.

Ovo je samo osmatrački položaj, ali je zato prepun oružja.

„Gde su Rusi?", pitam gardistu.

On mi pokazuje na drugu obalu reke, tridesetak metara od nas.

Okolo su krateri i čaura eksplodirane ruske rakete.

Ovo je, pre svega, kažu mi, osmatrački položaj, ne borbeni.

„Ali ako dođe do toga da počnu da prelaze reku na našu obalu, otvorićemo vatru", kaže gardista.

Pogledajte video: Šest meseci od početka rata u Ukrajini

U obližnjem selu koje izgleda kao i svako u ovom delu Ukrajine, razrušeno artiljerijskom vatrom i uglavnom napušteno, srećem šezdesetpetogodišnjeg Sergeja i njegovog psa Muku.

Postavljam mu očigledno pitanje - zašto je ostao?

„Moji roditelji su živeli i umrli u ovoj kući", odgovara mi on.

„Ne mogu da odem. Poslao sam ženu na sigurno i sada živim ovde sam. Sve je u redu, imam hranu i malu farmu. Pas nije gladan."

Sergej kaže da je ponosan što je Ukrajinac.

On nije „nacionalista", ali kaže da veruje u Ukrajinu i njene oružane snage.

Drugi stanovnici ovde nisu toliko odlučni.

Svarogova jedinica kaže da je upadljiva razlika u odnosu na borbe oko Kijeva podeljena lojalnost nekih od ljudi koje su sreli.

Hodam sa njegovim ljudima drugom razorenom seoskom ulicom.

Oni su, naravno, naoružani i svi nosimo pancir i šlemove.

Grupa gusaka maltene je glasnija od artiljerijskog dvoboja koji se vodi iznad naših glava.

• Nema sna u ukrajinskom gradu koji je nemilosrdno granatiran
• Bitka za jug: Kada i kako ruska vojska može da započne dalju ofanzivu u Ukrajini

Domaćini nas pozivaju u dvorište, puno vinove loze i ruža, gde porodica obavlja uobičajene poslove kao da rat ne besni oko njih.

Julija, tridesetpetogodišnja vaspitačica, smeje se kad je pitam za život koji žive u stalnoj opasnosti.

„Zamislite da rat stigne do vas i da morate da se spakujete i napustite dom za 24 časa", kaže ona.

„Vi biste, baš kao i ja, pokušali da zadržite sve ono što ste čitav život stvarali."

Pogledajte video: Nada se rađa u ruševinama - Ukrajinci renoviraju porušene domove

U blizini stoji njena sestra Ljilja, koja na dan moje posete puni 19. godina.

Na zglobu ima tetovažu dulcius ex asperis, što na latinskom znači „slađe je nakon poteškoća".

Njihov otac kritikuje ukrajinsku vladu zato što ne pregovara.

„Moraju da sednu za pregovarači sto i postignu sporazum. Nije u redu nastavljati s ovim", kaže on.

Julija se ne slaže s njim.

„Mi sve razumemo i verujemo da će razum nadvladati."

„Čekaćemo mesec ili dva, da se front izjednači i stvari će posle ponovo biti dobre ovde", kaže ona tiho.

Nekoliko dana kasnije, putujem na jug i srećem Ruslana, šefa vojnih bolničara koji, uprkos tome što svakodnevno viđa ljudske katastrofe ovog rata, i dalje vrca od dobrog raspoloženja.

Kad se dogovorimo da se sretnemo u selu nedaleko od fronta, pitam ga kako ću ga prepoznati.

„Potražite paperjasta ambulantna kola, nećete moći da ih promašite", kaže on.

I zaista, na seoskoj autobuskoj stanici zaustavlja se vozilo prekriveno priručnom kamuflažnom mrežom, poput ježa na naduvavanje za paradu.

Pratimo ga u brzini do frontovske „tačke stabilizacije", gde se ranjenim vojnicima momentalno ukazuje pomoć koja im spasava živote.

Neobične karakterne crte ratnih bolničara su legendarne.

Zbog toga ne iznenađuje što kad stignemo, hirurg među Ruslanovim bolničarima ne nosi ništa sem kamuflažnog šorca.

On u ruci drži metalni detektor.

„Traži zlato", šali se Ruslan.

Posle nekog vremena, Jurijeve slušalice počinju da zavijaju i on malim vojničkim ašovom iskopava crnu grudvu rude iz zemlje.

„To je samo hobi", govori on postiđeno.

Pogledajte video: Istorijat neslaganja Ukrajine i Rusije

Klinika je puna zaliha.

„Želimo da se zahvalimo našim stranim donatorima", kaže Ruslan.

„Još se nismo raspakovali. Ponekad nemamo vremena do kraja da se raspakujemo."

On preda mnom prelistava rukom ispisanu svesku sa svim povredama sa kojima su se susreli u poslednjih mesec dana.

Vreme dolaska povređenog, njegovo ime, tip povrede.

„Što je stranica popunjenija, to je teži slučaj", kaže Ruslan.

Od početka rata, poginulo je oko 9.000 ukrajinskih vojnika, tvrdi ukrajinski vrhovni komandant general Valerij Zalužnji.

Pojedinačni gubici i povrede po jedinicama strogo su čuvana vojna tajna.

U Ruslanovoj obimnoj svesci ima manje smrti nego što sam očekivao.

„Mnogo smo uznapredovali od 2014. godine", kaže on, misleći na rapidnu modernizaciju ukrajinskih snaga, uključujući borbene bolničare.

Ukrajinska artiljerija aktivna je svuda oko nas.

Moćna haubica M777 otvara vatru u blizini, a noću čujemo Visokomobilni artiljerijski raketni sistem (HIMARS) kako ispaljuje dalekometnu municiju.

Ova nova oružja pomogla su u pripremi terena za ofanzivu na jugu i oni se nadaju da će se isto desiti i na istoku.

Sedim sa Vladom, sitnim dvadesetšestogodišnjakom koji je sada vozač kola hitnih pomoći u jedinici.

Do izbijanja rata on je bio brodski inženjer (druge klase).

Njegova fregata, Hetman Sahaidačni, raspuštena je da ne bi pala Rusima u ruke.

Pre nego što je seo za volan ambulantnih kola, bio je artiljerac i može da imenuje svaki prasak i eksploziju, kao i da navede godinu i tip tenka i oklopnog vozila koji prolaze kroz kliniku.

Pitam ga kako mu se dopada nova dužnost u poređenju sa artiljerijom.

„Sada ima puno čekanja", kaže on.

Ali ne mora da čeka dugo.

Odjednom u kliniku pristiže kamion, sa kricima koji dopiru otpozadi.

Klinika radi bez radio veze, u njoj prvi put saznaju za žrtve obično kad im stignu na vrata.

Prvi čovek uspeva da uđe na vlastitim nogama, ali mu je desna ruka oklembešena, a na ramenu mu zjapi rupa.

Snaga eksplozije koja je detonirala blizu njega slomila mu je ruku.

Drugi čovek stenje i viče dok ga Vlad i drugi bolničar unose na nosilima u kliniku.

On je prekriven ranama od šrapnela.

Narednih 15 minuta, prostorija za hitan prijem poprište je smirenih ali užurbanih aktivnosti.

Juri pomaže teže ranjenom čoveku na nosilima, dok mu podršku pruža bolničko osoblje.

Stariji poručnik Viktor neguje čoveka sa teško ranjenom rukom.

Pacijenti su brzo previjeni i prekriveni srebrnom termo ćebadi, a potom poslati na dalje lečenje.

Juri objašnjava šta će biti sledeći koraci.

„Imamo do sat vremena da brzo ukažemo medicinsku pomoć pre nego što pacijent ode u bolnicu, gde će traumatolog, hirurg i trumatološka brigada zbrinuti pacijenta."

Obojica će se oporaviti, ali je malo verovatno da će se teže ranjeni vojnik vratiti na dužnost.

Pogledajte video: Istorijat neslaganja Ukrajine i Rusije

Ruslan seda i dodaje nova dva imena u svesku. Ti unosi su kratki.

Biće još četiri ranjavanja kasnije toga dana, ali, u međuvremenu, Ruslan nas vodi do rovova gde se žrtve prvi put primaju.

Granate počinju da padaju kod drvoreda, nedaleko od mesta na kom stojimo.

„Dobro je što nisu pogodile metu", smeje se on, sada pod punom ratnom opremom. „To vam je slavna ruska preciznost."

Pitam ga kako uspevaju da preuzmu žrtve pod stalnim granatiranjem.

„Ne smete ugroziti osoblje. I zato, koliko god teško zvučalo, ne smete da gubite snagu i sredstva, ljudske resurse, vozila.

„Kad dođe do zatišja, ili kad se borbe zaustave, ili kad neprijatelju ponestane municije, tad momentalno dolazi do evakuacije", kaže on.

„Sve do tada, oni pokušavaju da spasu žrtve na licu mesta svim sredstvima koja imaju na raspolaganju. Već smo izgubili previše ratnih bolničara."

Dok napuštamo front, nebo se potamnjuje i munje se pojavljuju na horizontu.

Dolazi nevreme, letu se bliži kraj i uslovi za borbe će se samo pogoršavati.

Stići će duboki snegovi zime preteći da zaustave borbene linije u mestu.

Ali za sada, ovde u vazduhu visi još nešto, očekivanje da će posle više meseci pat-pozicije, Ukrajina moći da uzvrati udarac.

PratiteKventina Samervila na Tviteru

Pogledajte video: Šta je pozadina sukoba Ukrajine i Rusije

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 09.05.2022)