Када је напунила десет година, Рената Гарачин из Београда знала је да жели да постане „жена од челика&qуот; - ајронвумен.

Ајронвумен (Иронвоман) или ајронмен (Иронман) је спортска дисциплина у којој се у једној трци пређе 226 километара тако што такмичари пливају, возе бицикл и трче.

„Надам се да ћу у будућности моћи бар да дођем до полуајронмена, ако не до ајронмена&qуот;, каже данас за ББЦ на српском 17-годишња Рената, која за сада наступа у једноставнијој триатлон дисциплини, са четири пута мањом укупном километражом.

Иако тренира скоро свакога дана и често се такмичи, о спорту ретко разговара са другарицама.

Каже да их спорт не занима, већ имају друга интересовања, као и њихове вршњакиње.

• Оне су освајале олимпијске медаље: Да ли постоји „жена у мушком спорту&qуот;
• Наоми Осака: Како је стидљива и повучена девојка постала тениска звезда
• Како праћење менструалних циклуса помаже женама у спорту

Анализе из света и Србије показују да се девојчице, у поређењу са дечацима, ређе баве физичком активношћу.

Истраживање о здрављу становништва у Србији из 2019. открило је да, док је 70 одсто дечака бар једном недељно било физички активно тако да се задишу или озноје, међу девојчицама 60 одсто је оних које су имале такву врсту физичког напора.

„И у Србији и у другим земљама, у ситуацији када су родитељи ограничени финансијама, увек ће пре дати новац за мушко дете да иде на спорт&qуот;, каже Марина Маљковић, селекторка женске кошаркашке репрезентације.

Маљковић је 2020. године покренула Институт за женски спорт који нуди бесплатне тренинге за девојчице за 18 спортова у 20 градова широм Србије.

Око 5.000 девојчица је до сада похађало овај програм, а чак две трећине су се први пут бавиле неким спортом на бесплатним тренинзима Института.

„Имамо девојчицу из Рашке која путује 30 километара на тренинге, што показује колико је важно само дати прилику деци&qуот;, каже Јелена Павићевић, координаторка Института.

Поред тога што ређе тренирају, девојчице чешће и одустају од дечака од спорта.

У истраживању, које је водио доцент доктор Драган Атанасов, од спорта је одустало или је променило дисциплину 61 одсто девојчица спрам 58 одсто дечака.

Атанасов верује да је разлог одустајања сувише велики притисак тренера и родитеља да девојчице морају постићи резултате, док већина жели само да ужива у спорту.

Зашто девојчице (не) одустају?

Рената је открила триатлон у основној школи и одмах га заволела.

Пливала је у леденој води, трчала је са повредама, једном приликом отпао јој је ланац са бицикла, па га је носила док није наишао други учесник трке да јој помогне да га намести.

„Тренирала сам кратко и кошарку, али нисам се уклопила.

„Није ми се свидело да будем део тима и да зависим од других, више ми прија да тренирам сама и зависим само од себе&qуот;, каже Рената.

Најтеже јој је у триатлону да стави „дисциплину испред мотивације&qуот;, не устеже се да призна.

Данас има 17 година и „воли да се трка и такмичи&qуот;, и зато жели да триатлон остане део њеног живота што је дуже могуће.

• Олимпијске игре: Жене које морају да бирају између такмичења и мајчинства
• Фудбалерке се чешће повређују јер носе опрему прављену за мушкарце
• Прича о женском фудбалу кроз 10 музејских експоната

Њена мајка Ирена додаје да Рената воли да се бори и такмичи највише сама са собом.

„Лепо је кад освоји медаљу, али чини ми се да је Ренати најважније да у свакој наредној трци буде мало боља и победи себе.

„Прву трку је имала са девет година и тада је повредила колено. Целу трку је истрчала до краја са крвавим коленом и то је обележило мотиве за будуће трке, а и триатлон је такав спорт да је важно издржати до краја у свакојаким условима&qуот;, прича она.

Ипак, додаје да не иде увек све глатко, поготово у време пубертета.

„Помажем јој да види ширу слику, да је пад у мотивацији само један тренутак који ће проћи.

„Треба препознати када је тренутна криза, а када је детету доста свега. Да сам видела да тај спорт њој не одговара, да тренира на силу, наравно да је не бих гурала&qуот;, додаје Ирена.

За разлику од Ренате, Тамара из Крагујевца је одустала после неколико година бављења спортом.

Тренирала је пливање као тинејџерка, желећи да се здраво развије и није превише бринула око такмичења.

Како је растао притисак да се напредује због такмичења, све је мање уживала у пливању.

„Када је почело да се тражи да будемо активније на такмичарском нивоу, престала сам&qуот;, каже Тамара.

Медицински разлози, али и одлазак на факултет су такође утицали да више не тренира пливање.

Искуства слична Тамарином могу се наћи и у одговорима учесница у истраживању Драгана Атанасова о физичкој активности међу девојчицама у Војводини.

Атанасов је покушао да утврди разлоге због којих девојчице почињу и престају да тренирају и да ли се разликују у односу на дечаке.

Док девојчице саме бирају спорт, дечаци долазе „у чопору&qуот;, каже Атанасов.

„Ако један крене на фудбал, сви крену, а исто тако и престају.

„Када бирају, девојчице траже да то буде спорт који је њима леп и није им толико важно да постигну велике резултате.&qуот;

Када девојчицама више није лепо на тренинзима, оне окрећу главу од спорта, закључује Атанасов на основу истраживања.

„Када осете притисак свлачионице и тренера, када почне озбиљније да се тренира, девојчице које нису опредељене да се баве спортом одустају и то не краткорочно, већ престају да се баве спортом уопште.

„И то јесте велики проблем&qуот;, упозорава Атанасов.

Јелена Павићевић потврђује да се деца веома рано суочавају са притиском родитеља и тренера да постигну резултате па спорт, уместо да буде забава, постаје извор фрустрације.

„Не напредују сви истом брзином.

„Девојчице које спорије напредују брзо почну да се осећају инфериорније, јер тренери фаворизују талентованије. Тако губе самопоуздање, повлаче се и, на крају, одустају&qуот;, каже она.

Тамара је слично доживела у њеном клубу.

„Тренери су више подржавали и потенцирали развој девојчица које су биле боље, док су остале биле остављене да стагнирају&qуот;, каже Тамара.

'Грубе речи могу да сломе'

Дечаци и девојчице пролазе кроз слично искуство у клубовима, оцењује Драган Атанасов, који је и председавајући радне групе која учествује у изради Правилника о начинима препознавања облика злостављања, злоупотребе, дискриминације и насиља над децом у спорту.

Посебан проблем представља груб однос тренера, показали су одговори у истраживању, када су дечаци и девојчице оцењивали различите ситуације.

Један од примера је био: „Тренер је викао на Ивану јер је погрешила током тренинга&qуот;.

Већина дечака и девојчица се сложила са тврдњом да је тренер исправно поступио јер ће тако Ивана научити и неће следећи пут погрешити.

„Деца су прихватила модел понашања у клубу и школи по коме тренер треба да их казни ако су погрешили.

„Не мислим да тако треба и верујем да кажњавање, грдња и грубе речи могу да сломе свако дете и одврате га од спорта, без обзира да ли је дечак или девојчица&qуот;, каже Атанасов.

Разликују ли се мушки и женски спорт?

Иако се у све више спортова изједначавају наградни фондови за мушкарце и жене, када се узму у обзир укупне зараде, спортисткиње и даље мање зарађују.

Оне су и мање присутне у медијима, што показују и анализе по којима се тек пет одсто извештаја у Америци бави женским спортом.

Марина Маљковић каже да нема времена да размишља о разликама у третману мушког и женског спорта.

„Оптерећен си освајањем, победом, и то те вуче и 'вози' сваки дан у свету врхунског спорта&qуот;, каже Маљковић.

До сада је тренирала клубове у Србији, Француској, Јапану, Кини и Турској, а са репрезентацијом Србије је двапут освојила европско злато и олимпијску бронзу 2016. године.

Каже да постоје и примери да се више воли и улаже у женски него у мушки спорт.

„Човек прво треба да пође од себе и види шта може да уради, а не да кука и тражи изговоре&qуот;, каже Маљковић.

Четири године пре кошаркашица Марине Маљковић, сребрну олимпијску медаљу у стрељаштву Србији је донела Ивана Максимовић Анђушић.

Она верује да стрељаштво показује да је равноправност могућа од најранијег узраста пошто има више такмичарки него такмичара.

„Стрељаштво руши све стереотипе о поделама на мушке и женске спортове.

„Када се ради о тренирању, такмичењима и наградним фондовима, нема разлике између жена и мушкараца и то ми је посебно драго јер нам је потребно да жене и мушкарци буду једнако третирани у спорту&qуот;, каже Максимовић Анђушић.

Стрељаштво је „прилагодљиво и женама и мушкарцима&qуот;, а врхунски резултати се постижу између 26. и 35. године, каже Ивана, чији је отац стрелац Горан Максимовић, освајач златне олимпијске медаље 1988.

„Девојчице привлачи стрељаштво и оне остају у овом спорту&qуот;, оцењује она, иако је сама накратко одустала јер је желела да се опроба у динамичнијој активности.

„Мислим да су главну улогу одиграли моји родитељи који ме нису форсирали ниједног тренутка.

„Иако су видели да могу да направим велике резултате, нису желели ништа на силу, поштовали су моју одлуку и допустили да пробам неки други спорт&qуот;, описала је раније.

Вратила се стрељаштву после годину дана и до сада је освојила више светских и европских медаља.

Каже међутим да „да није лако бити жена у спорту&qуот;.

„Има доста ствари које немају времена да чекају, а једна од њих је оснивање породице, што обично долази у двадесетим.

„Знам доста примера да су девојке одустајале јер су на прво место стављале породицу&qуот;, каже Максимовић Анђушић.

И она се због приватних обавеза привремено повукла из спорта после рођења деце.

Сматра да је потребно да спортисткиње могу отворено да укажу на све што им смета у клубовима или тимовима за које наступају.

„Око мене имам велики број жена тренера и такмичарки са сјајним резултатима које примером могу да охрабре девојчице и подстакну их да се баве спортом&qуот;, закључује.

Девојчицама су потребне тренерице

Драган Атанасов каже и да рад са тренерицама може да буде један од начина да се девојчице задрже у спорту.

Његова супруга је некадашња каратисткиња, првакиња света, Роксанда Атанасов, која је касније тренирала Јовану Перковић, освајачицу европског, светског и олимпијског злата.

„Свако од нас је дао допринос том успеху, али је кључ био у односу који су њих две имале.

„Веома је важно да са девојчицама раде жене, јер многе ствари које су мушкарцима прихватљиве, девојчицама нису&qуот;, каже Атанасов.

Иако је у Србији је више мушких него женских тренера, у Институту за женски спорт кажу да је на њиховим тренинзима њихов број готово једнак.

Јелена Павићевић каже да Институт има „боље резултате&qуот; тамо где је више тренерица.

„Девојчице лакше улазе у комуникацију, лакше се ослобађају, лакше се отварају тренерицама.

„Тренер је првенствено педагог који мора да уочи све промене и препозна девојчицу као индивидуу&qуот;, каже она.

Млада триатлонка Рената Гарачин је само једном до сада имала прилику да ради са тренерицом и каже да јој је њен приступ пријао.

„Ја волим дисциплину и код ње није било глупирања, а увек је постојала награда када одрадимо добар тренинг.

„Било је некако лакше да се са њом разговара&qуот;, каже Рената.

Марина Маљковић указује да, иако рад жена са девојчицама има предности, не би требало правити родне разлике.

„Важан је ауторитет тренера, познавање спорта, разумевање психологије, тако да не бих ограничила да само женски тренери треба да раде са девојчицама.

„У Америци све више жена ради са мушким екипама, а мене кад год питају да ли бисте тренирали мушку екипу, увек кажем 'бих без проблема'&qуот;, наводи Маљковић.

Охрабрити и подржати

Од када је ставила тачку на пливање, Крагујевчанка Тамара је завршила факултет, а ових дана уписује и докторске студије.

Тренира „код куће помало, мада би требало више&qуот;.

Каже да око себе види стереотипе по којима дечаци треба да се баве спортом и буду активни, док се од девојчица очекује да се баве оним што захтева мање снаге.

„Треба нам промовисање женског спорта и да се тренери једнако односе према свима, а не да фаворизују физички спремније, јер тако они којима спорт лошије иде одустају брже&qуот;, каже Тамара.

Драган Атанасов и Јелена Павићевић верују да и родитељи и тренери морају да смање притисак на децу.

„Велики број девојчица не желе озбиљно да се баве спортом већ га доживљавају као рекреацију и сигурну кућу где се осећају лепо, што морамо да разумемо.

„Кроз спорт, деца могу да путују, обиђу цео свет, освоје стипендије, науче да се изборе за оно што је њима важно, а што не мора имати везе са спортом&qуот;, каже Павићевић.

Ренатина мајка Ирена верује да је њеној ћерци „спорт део живота, а не цео живот&qуот;.

„Њој је спорт донео уживање, али још више јој је помогао да изгради самопоуздање и да научи да доноси исправне изборе&qуот;, каже Ирена.

Ирена је као тинејџерка тренирала одбојку у клубу Црвена звезда у Београду, али је одустала када је ушла у пубертет и када је било „тешко ускладити све промене у телу, напоре, услове које могу да буду демотивишући&qуот;.

„Када је кретала у школу, на тестирању код психолога, Рената је рекла да жели да постане нинџа кад порасте.

„Тада сам почела да је зовем 'моја пахуљица са срцем нинџе' јер у женском спорту стварно мораш некад да имаш срце нинџе да би могао да опстанеш&qуот;, каже Ирена.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.09.2023)