Чекајући велики прасак
Пешчаник 11.03.2024 | Надежда Миленковић
Фото: Предраг Трокицић Као што знамо из филмова, нарочито оних о зомбијима, свако нормалан се плаши да буде једини нормалан.
Као и што би се свако паметан плашио да буде једини паметан. Али не и председник Србије. Док је говорио да је само најбољи, најспособнији, најчаснији („моја реч вреди више него туђ потпис“) то је ипак подразумевало да постоје неки, додуше мање, али ипак добри, способни и часни, барем међу његовим следбеницима. Сада им је свима сасуо у лице да су нико и ништа. То јест – нико и ништа без њега, а све и свја са њим али једино са њим. Наравно да смо то и ми знали,
