ТЕРЕТ ЈЕДНЕ МАЈКЕ

Миц по миц. Корак кратак, једва да се може и назвати кораком, поглед тик испред ногу. На леђима јој огроман завежљај. Тек неколико метара од мене спусти онај терет са погурених леђа, седе поред њега, а и не гласну се. И не примети ме. Би ми је жао. Баш жао. Могла би бити моја мајка, твоја, било чија. Сигурно је нечија мајка. – Да Вам помогнем? Да понесем Ваш завежљај? – понудих се кад сам осетио да желели да настави пут. – Хвала Вам, али Ви неће моћи да понесете