Sanjamo našu sprženu decu, još nas bude i traže odgovor: Roditelji umorenih mališana na Petrovačkoj cesti zasutoj bombama, 27 godina kasnije
Večernje novosti 07.08.2022 | Milena Marković
NEVENKA nikada porasla nije. Ni makla iz svojih dana. Ni Žarko, željenu loptu šutirao nije, ostala je rana. Jovica to ni sanjao nije. Bio je još uz mamino krilo. I, bilo mu je milo što se uz njene skute savijao. A, Darko? On je želeo žarko da fudbaler bude. I nije ni slutio da će granate da ga probude. U zoru, kad je najslađi san, da mu pokidaju dan. I, sve naredne dane, on u zbegu sanja isti san. U zbegu - do ceste petrovačke.
Foto: Milena Anđela Onda se, tog 7. avgusta 1995. godine, sve zamračilo. Odjednom, sve se pokidalo i stalo. Ostalo. Snovi. Detinjstvo. U trenu. Sve što su ova deca krajiških Srba sanjala, postalo je pepeo iz koga su njihove majke prebirale "preživele" kosti. Prebirale i pakovale u plastične kese. I nosile ih danima i kilometrima do poslednjeg utočišta i pribežišta da te, za njih, svete koščice u miru sahrane. U miru da ih posećuju. Sveću, u miru, da im upale. -
