Убиство новинара: Да ли ћемо остати „Ћурани“?
Цензоловка 03.02.2024 | Игор Божић
Био је Ускрс. И било је бомбардовање. У хорору који нам се догађао 1999. тај дан је био један од најмирнијих. Бомбе су тог јутра падале по Косову, али не и Београду. Славко и Бранка осећали су се безбедно да прошетају центром града после ускршњег ручка. Пратили су их неки људи до улаза у Лоле Рибара где су живели. Пратили и све време дојављивали правац њиховог кретања. Ти људи су били радници Службе државне безбедности.
Пратили су их све до тренутка када је пуцано Славку у леђа. Онда су отишли, а на место злочина дошла је регуларна полиција да обави увиђај. Пријатељ и колега Раде Ранковић ме зове и каже „убили су Славка“. Не верујем му. Каже: „Испред улаза сам, убили су га.“ Бомба је пала и тог 11. априла у Београду. Велика бомба која је најјаче до тада ударила на новинарство у Србији. Прво што сам помислио јесте да ће нас побити све. Све који су одбијали да буду слуге
