Зашто временом друштва постају крхкија и склонија распаду

Анализа стотина пре-савремених држава показује да цивилизација обично има „рок трајања&qуот; - образац који очитава лекцију данашњим остарелим светским сила.

Успон и пад великих сила је клише у историји.

Идеја да се цивилизације, државе или друштва развијају и распадају је уобичајена.

Али да ли је истинита?

• Мистерије Винчанске културе - шта све мучи научнике
• Масони, Србија и Гугл: Најчешћа питања о слободним зидарима
• Како су се старе цивилизације суочавале са траумом

Као група археолога, историчара и научника за сложеност, одлучили смо да ставимо ову идеју на пробу.

Спровели смо до сада највећу студију да бисмо видели да ли старење друштва може да се посматра у историјском контексту.

Наши резултати, објављени у ПНАС-у, званичног часопису Америчке националне академије наука, сугерише да државе заиста старе, постајући постепено склоније да се после неког времена угасе.

Могу ли ту да се крију неке лекције за данашњицу?

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Смртност држава

Дефинисање цивилизација и друштава је тешко, а ово потоње често са собом носи непријатан терет.

Уместо тога смо ограничили нашу анализу на пре-савремене „државе&qуот;: централизоване организације које спроводе правила над датом територијом и становништвом (баш као и националне државе као што су Сједињене Америчке Државе и Кина данас).

Применили смо статистички приступ на две различите базе података.

Направили смо властити сет података о „смртности држава&qуот; (Морос, назван по грчком богу пропасти) који садржи 324 државе у периоду од 3.000 година (од 2.000. године пре нове ере до 1800 године нове ере).

Он је састављен из бројних других база података, енциклопедије о империјама и мноштва других извора.

Користили смо и банку података Сехата, највећег светског онлајн складишта историјских информација који одржавају археолози и историчари, а који су садржали 291 полис.

Наш приступ је користио технику звану „анализа опстанка&qуот;.

Сакупили смо животни век тих држава и анализирали ширење њиховог животног века.

Ако не постоји ефекат старења, онда можемо да очекујемо „безвремену&qуот; дистрибуцију у којој је вероватноћа смрти државе иста у првој као и у 100. години.

Једна претходна студија на 42 царства дошла је до потпуно истог закључка.

У нашем највећем сету података, међутим, приметили смо другачији образац.

У обе базе података, ризик од смрти је растао у прва два века, а потом достигао плато на високом нивоу одатле па надаље.

Наши налази одсликавају једну другу скорашњу анализу на више од 168 случајева историјских криза.

Просечно трајање полиса у њиховој бази података о кризама било је отприлике 201 годину.

Овај тренд старења био је присутан чак и кад смо искључили династије.

Династије су изграђене на породичним лозама и обично су кратког века, често се распадајући због спорова око наслеђивања или кад породичне лозе изгубе власт.

Наше налазе поткрепљују обећавајуће студије о „критично успоравању&qуот;.

Пре него што комплексни систем прође кроз промену структуре масивних размера или „тачку прекретнице&qуот;, он често почиње спорије да се опоравља од криза.

Људско тело које стари веома је слично томе: повреде остављају већег трага кад сте старији.

Ми сада имамо доказе таквих критичких успоравања за две различите историјске групе: прве земљораднике неолитске Европе, и друштва из пуеблоса са северозапада САД-а.

Пре око 4.000-8.000 година, неолитски земљорадници су се ширили данашњом Турском кроз Европу.

Они су пролазили кроз периодичне кризе у којима су избијали сукоби и ратови праћени падовима броја становништва и земљорадничких локација, и удаљавањем од узгоја житарица.

Друштва из пуеблоса била су узгајивачи кукуруза који су подизали највеће неземљане грађевине у САД и Канади пре небодера од челичне конструкције из Чикага из 19. века.

Становници пуеблоса су такође прошли кроз неколико циклуса раста и смањивања, што се све завршило кризним догађајима око 700, 890, 1145. и 1285. године н.е.

Током свих тих догађаја, становништво, кукуруз и урбанизам су опадали, док је насиље расло.

У просеку, овим циклусима требало је два века да се одиграју, у складу са ширим обрасцима које смо пронашли.

И код првих земљорадника Европе и код становника пуеблоса, становништва су се опорављала спорије од шокова као што су суше непосредно пред њихов пад.

Постоје бројне ограде којих морамо да будемо свесни.

Прво, умирање држава поприма разне облике.

Ту може просто само да дође до промене владајуће елите, као што је државни удар господара рата.

Или може да дође до распада друштва у које спадају трајни губитак владе, списа, монументалних грађевина или пада популације, као што се десило са микенском Грчком.

Чак и међу онима које су претрпеле потпуни пад, многе заједнице су преживеле и чак цветале.

Ове смрти нису нужно лоша ствар.

Многе пре-савремене државе биле су крајње неравноправне и агресивне.

Према једном прорачуну, позно Западно римско царство било је на три четвртине пута до максималног нивоа неравноправности у богатству која је теоријски могућа (са једним појединцем који држи у поседу сав вишак богатства).

Друго, наше бројке су засноване на шире прихваћеним почетним и завршним датумима у историјским и археолошким списима.

Они се често оспоравају.

На пример, да ли се Источно римско царство (Византија) окончало 1453. године падом његове престонице Константинопоља, или харањем Константинопоља и распарчавањем његових територија од крсташа 1204. године, или масовним губитком територија од исламских Калифата током 7. века?

Да би се ово лакше разрешило, користили смо и горње и доње процене, и за почетак и за крај неке државе.

Упркос таквим ограничењима, ово је највећа студија до данашњег дана, а налази из два велика сета података били су веома слични.

То је, за сада, најсвеобухватнији одговор који имамо.

• Крах берзе и Велика депресија - „мајка свих криза&qуот;
• Како су Стаљин, Рузвелт и Черчил на Јалти преобликовали свет
• Пет највећих митова о Хладном рату
• Пет разлога зашто се распао СССР

Следећи кораци биће истражити шта подстиче дуговечност друштва, а шта изазива његову све већу рањивост.

Државе би могле временом да губе отпорност због разноразних фактора.

Нарастајућа неједнакост, екстрактивне институције и сукоби између елита могли би временом да појачавају друштвене фрикције.

Пропадање животне средине може да подрије екосистеме од којих зависе полиси.

Можда ризик од болести и сукоба расте како урбане области постају гушће насељене?

Или би за губитак отпорности разлог могла да буде мешавина различитих узрока.

Да ли наш савремени свет стари?

Да ли обрасци старења у пре-савременим државама имају било какву релевантност за садашњи тренутак?

Ми мислимо да би могли да имају.

Није најјасније да ли је читав систем света данашњице жртва истих образаца које смо идентификовали.

Међутим, свет свакако није имун на све већу неједнакост, пропадање животне средине и конкуренцију елита - што су све фактори предложени као претече пада раније у људској историји.

Глобално гледано, најбогатијих један одсто су власници скоро половине светског богатства, док доња половина поседује око 0,75 одсто тога.

Климатске промене су до сада никад виђене и одвијају се брже од загревања које је изазвало најгоре масовно истребљење у историји планете.

Шест од девет кључних система Земље на које се свет ослања доведено је у зону високог ризика.

Истовремено је сукоб између економских елита помогао до дође до дубље поларизације неповерења међу многим земљама.

За разлику од држава које смо проучавали, свет је сада хипер-повезан и глобализован - али то не би смео да буде разлог за утеху.

И док се слабљење и смрт неке државе обично не одражава на шири свет, нестабилност неке суперсиле, као што је САД, може да покрене домино ефекат и изван њених граница.

И ковид-19 и глобална финансијска криза 2007-2008. године су показале како међусобна повезаност може да појача шокове током периода криза.

Ми то видимо у многим другим сложеним системима.

Густо испреплетени екосистеми као што су корални гребени бољи су у ублажавању мањих шокова, али се обично припреме и рашире довољно и за крупне ударце.

Већина данашњих држава су наглашено другачије у односу на царства из прошлости.

Индустријска производња, огромне технолошке способности, као и професионалне бирократије и полицијске снаге ће вероватно створити стабилније, отпорније државе.

Међутим, наша технологија такође доноси нове претње и изворе рањивости, као што су нуклеарно наоружање и брже ширење патогена.

Такође морамо да се клонимо слављења или охрабривања утврђивања ауторитарних или злонамерних режима.

Отпорност и дуговечност нису де-факто позитивне одлике.

Ипак, надамо се да разумевање дугорочне историје може да помогне да се избегну грешке из прошлости, међу њима и потенцијални извор старења друштва.

*Лук Кемп је стручни сарадник Института Нотр Дам за напредне студије и истраживачки сарадник Центра за студије егзистенцијалних ризика са Универзитета у Кембриџу. Његова прва књига „Голијатова клетва: Дубока историја пада друштава и шта то значи за нашу будућност&qуот; биће објављена у мају 2025. у издању Пенгвин Рендом Хауса.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.06.2024)