Олимпијске игре у Минхену 1972: 'Како сам од терориста мислио да су забављачи'

Била је сасвим обична ноћ у Немачкој у којој је тада владала свечарска атмосфера.

Ништа није слутило да ће управо зора после мирне ноћи уписати нова црна слова у историју ове земље.

„Последња утакмица била је 4. септембра, изашли смо из Олимпијског села и забављали се у неком ресторану.

„Касно смо се вратили и нисмо прошли кроз главни улаз, већ смо прескакали жичану ограду, заједно са другим спортистима&qуот;, присећа се Ратко Рудић, некадашњи југословенски ватерполо репрезентативац и учесник Олимпијских игара у Минхену 1972. године.

Само неколико сати касније испоставиће се да међу њима нису били само спортисти, већ изгледа и терористи, прича за ББЦ на српском.

Сви су прескакали ограду и нико није обраћао пажњу, јер је тих дана то била сасвим нормална ствар, каже зачуђујућим тоном и после толико година.

„Пробудила нас је окупација Олимпијског села, чули су се пуцњи, а како је зграда, где смо ми били смештени заједно са америчким спортистима, била близу, фотографисао сам једног терористу на балкону.

„Овековечио сам га фотоапаратом, али ми је неки новинар касније узео фотографију и никада је није вратио“, каже Рудић.

Олимпијске игре, замишљене као симбол мира и наде, претвориле су се у катастрофу.

Припадници палестинске екстремистичке групе Црни септембар, њих осморица, ушли су у Олимпијско село рано ујутру 5. септембра и напали израелску делегацију.

Двојица чланова тима су убијени у олимпијском селу, а остала деветорица узета су за таоце.

Био је то догађај који је шокирао свет, нарочито спортски.

Израелски спортисти више се нису борили за медаље већ за властити живот.

Изгубили су.

• Минхен 1972: Септембарски дани после којих више ништа није било исто
• Како је Фракција Црвене армије сејала страх по Немачкој
• Екстремна десничарска група користи спорт за „стварање паравојске&qуот;

Провод и прескакање ограде

Југославија је у Минхен стигла са 126 такмичара - 113 мушкараца и 13 жена - а учествовали су у 15 дисциплина.

„Били смо смештени у неком свечаном делу, више ка једном од излаза, али врло близу израелском тиму и јасно се сећам свега.

„Нико није очекивао да спортисти могу да буду мета било каквог напада.

„То јутро смо чули пуцње и забирнули смо се за израелске спортисте, али се нисмо уплашили и за наше животе&qуот;, каже данас 77-годишњи Рудић, један од најуспешнијих ватерполо тренера у историји овог спорта.

Олимпијске игре у Минхену биле су врло слободне и угодне за спортисте, указује светски познат југословенски и хрватски тренер и ватерполиста.

Контроле на вратима готово да није било, била је потпуна слобода, а игре су биле одлично организоване.

Ипак, о безбедности спортиста није се мислило много, а о томе нису размишљали ни сами учесници, јер им није пролазило кроз главу да би и сами могли да буду мете, каже Рудић.

„Када смо чули за напад већ смо се спремали да напустимо Олимпијско село, јер су наше утакмице биле завршене.

„Обезбеђење је после било велико и нисмо могли нигде да се крећемо. Аутобус је под пратњом стигао до аеродрома и напустили смо Минхен.

„Била је врло непријатно&qуот;, присећа се Рудић.

Од израелских спортиста, каже, никог није познавао.

Како је највећи спортски догађај обавила крв

Осморо људи прескочило је два метра високу ограду Олимпијског села у Минхену.

У торбама су уместо патика и знојавих мајица имали калашњикове, пиштоље и бомбе.

Операцију су назвали Икрит и Бирам, по два палестинска села чије су становнике 1948. протерале израелске снаге.

„У ноћи операције отишли смо у ресторан на железничкој станици да вечерамо. Тамо нам је шеф први пут рекао шта је циљ операције&qуот;, каже Џамал ал-Гашеј, један од учесника напада, у документарном филму Један дан у септембру из 1999. године.

„Био сам веома поносан, јер је сам први пут био у прилици да се сукобим са Израелцима&qуот;, додаје он.

У прескакању ограде Олимпијског села им је помогла група америчких спортиста који су се враћали из провода.

Нису знали коме помажу.

„Сећам се да су били пијани&qуот;, каже Гашеј у Оскаром награђеном филму.

Кренули су ка згради у којој су били смештени Израелци.

'Мислио сам да је спортски перформанс'

Дане Корица, прослављени српски атлетичар и југословенски репрезентативац, врло јасно се присећа тренутка који је променио Олимпијске игре.

Оно што је више од 900 милиона људи пратило на телевизији, Корица је посматрао са терасе.

„Солитер где смо били смештени био је висок и са нама су били спортисти из Америке.

„Мало ниже од нас су биле зграде и видели смо њихове кровове&qуот;, препричава Корица.

Део израелске репрезентације је био ту смештен, у згради број 31, у близини репрезентација тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) и САД.

„У првом тренутку, нисмо знали шта се дешава.

„Видео сам како неки носе беле чаршаве и прелазе преко антена и жица на згради. Мислио сам да је спортски перформанс.

„Нико није могао тако нешто да наслути, све док нисмо касније чули шта се дешава, видели хеликоптер и тенк који улази у Олимпијско село&qуот;, присећа се познати атлетичар.

Да нико није могао да наслути какво се крвопролиће догађа у солитеру 31 најбоље се види из документарних снимака где многи спортисти одлазе на доручак и настављају да тренирају у олимпијском селу.

„Чули смо да је био напад и да су неки поубијани.

„Стигла је полиција, завијале су сирене. Није било панике, али су људи били нерасположени, јер нису знали шта се дешава.

„Пред крај смо из даљине видели и ватрену буктињу.

„Олимпијске игре су настављене убрзо после трагедије, али то више није било то.

„Од једне велике породице, дружења и заједништва, мере безбедности биле су повећане, биле су строге контроле, добили смо и пратњу, нисмо могли да идемо где смо хтели, једноставно више нико није био насмејан&qуот;, каже Корица.

Олимпијске игре су завршене тужно, присећа се.

„То је једна тешка и лоша успомена.

„Игре су на неки начин биле девастиране&qуот;, додаје.

Ко су убијени спортисти, а ко терористи

Убијени спортисти:

• Јозеф Гутфројнд (најкрупњи, па је везан за столицу)
• Кеат Шор, тренер стрељаштва
• Амицур Шапира, тренер атлетичара
• Андре Шпицер, тренер мачевања
• Јаков Спрингер, судија дизања тегова
• Елиезер Халфин, рвач
• Марк Славин (18 година, најмлађи), рвач
• Давид Бергер, дизач тегова
• Зав Фридман, дизач тегова
• Море Вајнберг, рвачки тренер
• Јозеф Романо, дизач тегова

Терористи:

• Лутиф Афиф (шифровано име Иса), вођа
• Јусуф Назал (Тони), заменик лидера
• Афиф Ахмед Хамид (Паоло)
• Калид Џавад (Салах)
• Ахмед Чик Та (Абу Хала)
• Мухамед Сафади (Бадран)
• Аднан ал-Гашеј (Денави)
• Џамал ал-Гашеј (Самир)

• Када се сударе спорт и политика: Историја отказивања и бојкота Олимпијских игара
• Олимпијско пријатељство које је пркосило Хитлеру
• Кад је спорт полигон за поделе - Игре пријатељства као пандан Хладном рату

Упад у солитер и прве жртве

Када су покушали да уђу у први стан, где су спавали тренери и званичници, чуо их је рвачки судија Јозеф Гутфројнд.

Видео је наоружане и маскиране људе и са његових 135 килограма бацио се на врата у покушају да их спречи.

Тувиа Соколовски, тренер дизача тегова, искористио је прилику да разбије прозор и побегне.

Маскирани људи су ипак упали и рвачки тренер Моше Вајнберг је почео да се бори са једним од њих.

Ранили су га и натерали да им помогне да пронађу још спортиста.

Одвео их је до другог стана, али их је слагао да у њему нема Израелаца, па су отишли до трећег, где су спавали рвачи и дизачи тегова.

Они ће, надао се вероватно, лакше моћи да се боре против нападача.

Окупили су их све и вратили у први стан.

Рањени Вајнберг је поново напао једног терористу ножем, па је рвач Гад Тсобари успео да побегне преко подземног паркинга.

Вајнберг је убијен.

Јозеф Романо, дизач тегова и ратни ветеран, такође је напао и ранио једног терористу, али је и он убијен.

Преостале Израелце су поређали на кревете, везавши им руке и ноге.

Романово тело је остављено пред њима као упозорење.

У осталим деловима олимпијског села је све било потпуно уобичајено, као да се ништа не дешава.

Игре су прекинуте тек око 12 сати, после првог убиства спортисте.

Спасавање као у лошем акционом филму

Нискобужетни и лош сценарио за акциони филм, тако се може описати акција спасавања израелских спортиста.

Полицајци који су са пушкама шетали по крову, обучени у тренерке, са цигаретама у руци, док се шуњају, слика је коју су милиони људи могли да виде на малим екранима.

Исто то, могли су да гледају и отмичари и тачно знају где су полицајци и снајперисти.

Главни извор инормација за терористе била је телевизија.

Не само што им није била искључена струја у солитеру, већ су и новинари најнормалније посматрали акцију и уживо је преносили.

Терористи су као у биоскопу могли да одгледају где се снајперисти распоређују око њихове зграде.

Због тога је планирана акција спасавања морала да буде отказана.

И нису само новинари пратили, већ се нико од спортиста није склонио.

Шетали су, седели, слушали радио и читали новине о дешавањима у селу, а све испред самог објекта где су терористи држали израелске спортисте.

Захтеви, преговори, крај

Већ око шест ујутру је стигао и захтев отмичара.

Тражили су ослобађање 234 палестинска затвореника у Израелу, као и чувеног дуа Бадер-Мајнхоф - немачких терориста одговорних за низ убистава и бомбашких напада.

Нема преговора са терористима гласио је израелски одговор.

Немачки званичници су били су незгодној политичкој ситуацији - таоци су били Јевреји, а од Другог светског рата и Холокауста је прошло тек нешто више од 25 година.

Преговоре са терористима водили су директор минхенске полиције Манфред Шрајбер и Бруно Марк, министар унутрашњих послова Западне Немачке.

Наводно су терористима нудили неограничене количине новца.

Терористи су одбили, рекавши да им новац и њихови животи ништа не значе.

Ипак, преговарачи су успели да их убеде да се ради на захтевима, због чега се више пута продужавао крајњи рок.

Било је неколико покушаја да се таоци спасу, али су сви пропали.

Исте вечери, око 22 сата, терористи су аутобусом пребачени до хеликопетера, који је требало да их одвезе на аеродром одакле би се евакуисали у Каиро.

Уместо на аеродром хеликоптери су их пребацили до оближње Фирстенфелдбрук ваздушне базе НАТО алијансе.

• „Најдужа и најспектакуларнија отмица авиона“
• Операција Ентебе: „Кад сам угледала тог војника, било је то као да је анђео сишао с неба&qуот;
• Како су путници насамарили отмичаре ЈАТ-овог авиона

У документарном филму постоје сведочанства да дежурни војници нису ни знали да ће неко бити доведен.

Тамо их је чекала полиција - пет снајпериста.

Међутим, нико од њих није имао посебну обуку за такве ситуације, ни специјално оружје, нити су могли да комуницирају међусобно.

У Боингу 727, који је припаднике Црног септембра чекао на писти, било је 16 полицајаца прерушених у посаду авиона.

Немачка полиција заправо није знала колико тачно има терориста - мислили су да их има знатно мање.

Полицајци у авиону су у последњи час одлучили да одустану од напада на двојицу терориста који су требали да прегледају авион али о томе нису обавестили команду.

Снајперисти су остали сами. Без комуникације и обуке. Бројчано слабији.

Из хеликоптера је изашло шест киднапера, који су уперили пушке у пилоте.

Када су кренули да провере авион, један од полицајаца је то видео као последњу шансу да елиминише вођу.

Због слабог светла није добро видео и уместо главне мете, погодио је другог терористу у ногу.

Остали снајперисти су добили дозволу да отворе ватру и пуцњава је почела.

Два киднапера су одмах убијена, а трећи се од снајпера сакрио испод хеликоптера.

Тада је у пуцњави убијен и немачки полицајац Антон Фигербауер.

Пилоти су побегли, али везани таоци нису могли.

Покушали су да се ослободе - касније су отисци зуба пронађени на конопцима.

Полиција је онда послала оклопна возила, али су се она заглавила у саобраћају, па су каснила.

Када су коначно стигла, један од терориста се окренуо ка таоцима у хеликоптеру и почео да пуца.

Убијени су сви израелски спортисти.

Нападач је убацио бомбу у хеликоптер, који је потпуно уништен у експлозији, па запуцао на полицију, која га је убила.

Полиција је тројицу терориста ухапсила.

Критике, освета па одштета

„Када је изведен терористички напад на Олимпијским играма 1972, немачка држава је у потпуности заказала&qуот;, писао је Дојче веле.

„Све надлежне структуре су се понеле аматерски, а до данас нико није сносио последице&qуот;, додали су.

Немачки лист Шпигл објавио је 2012. да су власти Западне Немачке три недеље пре напада имале дојаву од палестинског доушника у Бејруту да се планира „инцидент на ОИ&qуот;.

Али власти нису на то реаговале, нити су 40 година после свега признале да су имале таква сазнања, већ да се од тада све заташкава, указује лист.

Војска није смела да се меша у безбедности због послератног Устава Западне Немачке.

Мање од два месеца касније, основан је ГСГ9 - данас чувена немачка антитерористичка јединица.

С друге стране тела петорице терориста - Афифа, Назала, Чик Та, Хамида и Џамала, убијених у ваздухопловној бази - однета су у Либију и сахрањена уз све војне почасти.

Тројица преосталих, Аднан ал Гаши, Џамал ал Гаши и Мухамед Сафади, ослобођена су после отмице авиона Луфтханзе, као део размене талаца.

Два дана касније, Израел је бомбардовао десет база Палестинске ослободилачке организације у Сирији и Либану.

У нападима су убијене десетине војника и цивила.

• Мосад: Кад је израелска тајна служба била успешна, а кад је заказала
• Бивши израелски агенти о експлозијама пејџера у Либану: 'Нису знали да их купују од нас'
• Које је све вође Хамаса убио Израел

Мосад је убрзо почео операцију Гнев божији - циљ је био пронаћи и ликвидирати осумњичене чланове Црног септембра.

Талас убистава широм Европе трајао је готово 20 година.

Из Мосада су говорили да се не ради о освети, већ спречавању да се трагедија из Минхена понови у будућности.

Мосад је у међувремену наводно убио Сафадија и Аднана ал Гашија.

Џамал ал Гаши се годинама крио у Северној Африци и Сирији, плашећи се освете.

Једини је давао интервјуе - 1992. за палестинске новине и 1999. за документарац Један дан у септембру.

Први пут после пола века убијеним спортистима одата је почаст на ОИ у Токију, иако су породице годинама тражиле али су њихови захтеви били одбијени.

Немачка је 2022. постигла споразум о надокнади штете са рођацима убијених Израелаца.

Споразум од 28 милиона евра постигнут је неколико дана пре 50. годишњице трагедије.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Израел и Палестинци: Све што треба да знате о вишедеценијском сукобу
• Израел и Палестинци: Шта је решење две државе и зашто никада није спроведено
• Шта је Накба и зашто Палестинци то зову „Катастрофом“
• У чему је разлика између антисемитизма и антиционизма
• Шта је контроверзни израелски план о насељавању на Западној обали
• Зашто неке земље не признају Палестину као државу

(ББЦ Невс, 09.05.2025)