Olimpijske igre u Minhenu 1972: 'Kako sam od terorista mislio da su zabavljači'

Bila je sasvim obična noć u Nemačkoj u kojoj je tada vladala svečarska atmosfera.

Ništa nije slutilo da će upravo zora posle mirne noći upisati nova crna slova u istoriju ove zemlje.

„Poslednja utakmica bila je 4. septembra, izašli smo iz Olimpijskog sela i zabavljali se u nekom restoranu.

„Kasno smo se vratili i nismo prošli kroz glavni ulaz, već smo preskakali žičanu ogradu, zajedno sa drugim sportistima", priseća se Ratko Rudić, nekadašnji jugoslovenski vaterpolo reprezentativac i učesnik Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine.

Samo nekoliko sati kasnije ispostaviće se da među njima nisu bili samo sportisti, već izgleda i teroristi, priča za BBC na srpskom.

Svi su preskakali ogradu i niko nije obraćao pažnju, jer je tih dana to bila sasvim normalna stvar, kaže začuđujućim tonom i posle toliko godina.

„Probudila nas je okupacija Olimpijskog sela, čuli su se pucnji, a kako je zgrada, gde smo mi bili smešteni zajedno sa američkim sportistima, bila blizu, fotografisao sam jednog teroristu na balkonu.

„Ovekovečio sam ga fotoaparatom, ali mi je neki novinar kasnije uzeo fotografiju i nikada je nije vratio“, kaže Rudić.

Olimpijske igre, zamišljene kao simbol mira i nade, pretvorile su se u katastrofu.

Pripadnici palestinske ekstremističke grupe Crni septembar, njih osmorica, ušli su u Olimpijsko selo rano ujutru 5. septembra i napali izraelsku delegaciju.

Dvojica članova tima su ubijeni u olimpijskom selu, a ostala devetorica uzeta su za taoce.

Bio je to događaj koji je šokirao svet, naročito sportski.

Izraelski sportisti više se nisu borili za medalje već za vlastiti život.

Izgubili su.

• Minhen 1972: Septembarski dani posle kojih više ništa nije bilo isto
• Kako je Frakcija Crvene armije sejala strah po Nemačkoj
• Ekstremna desničarska grupa koristi sport za „stvaranje paravojske"

Provod i preskakanje ograde

Jugoslavija je u Minhen stigla sa 126 takmičara - 113 muškaraca i 13 žena - a učestvovali su u 15 disciplina.

„Bili smo smešteni u nekom svečanom delu, više ka jednom od izlaza, ali vrlo blizu izraelskom timu i jasno se sećam svega.

„Niko nije očekivao da sportisti mogu da budu meta bilo kakvog napada.

„To jutro smo čuli pucnje i zabirnuli smo se za izraelske sportiste, ali se nismo uplašili i za naše živote", kaže danas 77-godišnji Rudić, jedan od najuspešnijih vaterpolo trenera u istoriji ovog sporta.

Olimpijske igre u Minhenu bile su vrlo slobodne i ugodne za sportiste, ukazuje svetski poznat jugoslovenski i hrvatski trener i vaterpolista.

Kontrole na vratima gotovo da nije bilo, bila je potpuna sloboda, a igre su bile odlično organizovane.

Ipak, o bezbednosti sportista nije se mislilo mnogo, a o tome nisu razmišljali ni sami učesnici, jer im nije prolazilo kroz glavu da bi i sami mogli da budu mete, kaže Rudić.

„Kada smo čuli za napad već smo se spremali da napustimo Olimpijsko selo, jer su naše utakmice bile završene.

„Obezbeđenje je posle bilo veliko i nismo mogli nigde da se krećemo. Autobus je pod pratnjom stigao do aerodroma i napustili smo Minhen.

„Bila je vrlo neprijatno", priseća se Rudić.

Od izraelskih sportista, kaže, nikog nije poznavao.

Kako je najveći sportski događaj obavila krv

Osmoro ljudi preskočilo je dva metra visoku ogradu Olimpijskog sela u Minhenu.

U torbama su umesto patika i znojavih majica imali kalašnjikove, pištolje i bombe.

Operaciju su nazvali Ikrit i Biram, po dva palestinska sela čije su stanovnike 1948. proterale izraelske snage.

„U noći operacije otišli smo u restoran na železničkoj stanici da večeramo. Tamo nam je šef prvi put rekao šta je cilj operacije", kaže Džamal al-Gašej, jedan od učesnika napada, u dokumentarnom filmu Jedan dan u septembru iz 1999. godine.

„Bio sam veoma ponosan, jer je sam prvi put bio u prilici da se sukobim sa Izraelcima", dodaje on.

U preskakanju ograde Olimpijskog sela im je pomogla grupa američkih sportista koji su se vraćali iz provoda.

Nisu znali kome pomažu.

„Sećam se da su bili pijani", kaže Gašej u Oskarom nagrađenom filmu.

Krenuli su ka zgradi u kojoj su bili smešteni Izraelci.

'Mislio sam da je sportski performans'

Dane Korica, proslavljeni srpski atletičar i jugoslovenski reprezentativac, vrlo jasno se priseća trenutka koji je promenio Olimpijske igre.

Ono što je više od 900 miliona ljudi pratilo na televiziji, Korica je posmatrao sa terase.

„Soliter gde smo bili smešteni bio je visok i sa nama su bili sportisti iz Amerike.

„Malo niže od nas su bile zgrade i videli smo njihove krovove", prepričava Korica.

Deo izraelske reprezentacije je bio tu smešten, u zgradi broj 31, u blizini reprezentacija tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i SAD.

„U prvom trenutku, nismo znali šta se dešava.

„Video sam kako neki nose bele čaršave i prelaze preko antena i žica na zgradi. Mislio sam da je sportski performans.

„Niko nije mogao tako nešto da nasluti, sve dok nismo kasnije čuli šta se dešava, videli helikopter i tenk koji ulazi u Olimpijsko selo", priseća se poznati atletičar.

Da niko nije mogao da nasluti kakvo se krvoproliće događa u soliteru 31 najbolje se vidi iz dokumentarnih snimaka gde mnogi sportisti odlaze na doručak i nastavljaju da treniraju u olimpijskom selu.

„Čuli smo da je bio napad i da su neki poubijani.

„Stigla je policija, zavijale su sirene. Nije bilo panike, ali su ljudi bili neraspoloženi, jer nisu znali šta se dešava.

„Pred kraj smo iz daljine videli i vatrenu buktinju.

„Olimpijske igre su nastavljene ubrzo posle tragedije, ali to više nije bilo to.

„Od jedne velike porodice, druženja i zajedništva, mere bezbednosti bile su povećane, bile su stroge kontrole, dobili smo i pratnju, nismo mogli da idemo gde smo hteli, jednostavno više niko nije bio nasmejan", kaže Korica.

Olimpijske igre su završene tužno, priseća se.

„To je jedna teška i loša uspomena.

„Igre su na neki način bile devastirane", dodaje.

Ko su ubijeni sportisti, a ko teroristi

Ubijeni sportisti:

• Jozef Gutfrojnd (najkrupnji, pa je vezan za stolicu)
• Keat Šor, trener streljaštva
• Amicur Šapira, trener atletičara
• Andre Špicer, trener mačevanja
• Jakov Springer, sudija dizanja tegova
• Eliezer Halfin, rvač
• Mark Slavin (18 godina, najmlađi), rvač
• David Berger, dizač tegova
• Zav Fridman, dizač tegova
• More Vajnberg, rvački trener
• Jozef Romano, dizač tegova

Teroristi:

• Lutif Afif (šifrovano ime Isa), vođa
• Jusuf Nazal (Toni), zamenik lidera
• Afif Ahmed Hamid (Paolo)
• Kalid Džavad (Salah)
• Ahmed Čik Ta (Abu Hala)
• Muhamed Safadi (Badran)
• Adnan al-Gašej (Denavi)
• Džamal al-Gašej (Samir)

• Kada se sudare sport i politika: Istorija otkazivanja i bojkota Olimpijskih igara
• Olimpijsko prijateljstvo koje je prkosilo Hitleru
• Kad je sport poligon za podele - Igre prijateljstva kao pandan Hladnom ratu

Upad u soliter i prve žrtve

Kada su pokušali da uđu u prvi stan, gde su spavali treneri i zvaničnici, čuo ih je rvački sudija Jozef Gutfrojnd.

Video je naoružane i maskirane ljude i sa njegovih 135 kilograma bacio se na vrata u pokušaju da ih spreči.

Tuvia Sokolovski, trener dizača tegova, iskoristio je priliku da razbije prozor i pobegne.

Maskirani ljudi su ipak upali i rvački trener Moše Vajnberg je počeo da se bori sa jednim od njih.

Ranili su ga i naterali da im pomogne da pronađu još sportista.

Odveo ih je do drugog stana, ali ih je slagao da u njemu nema Izraelaca, pa su otišli do trećeg, gde su spavali rvači i dizači tegova.

Oni će, nadao se verovatno, lakše moći da se bore protiv napadača.

Okupili su ih sve i vratili u prvi stan.

Ranjeni Vajnberg je ponovo napao jednog teroristu nožem, pa je rvač Gad Tsobari uspeo da pobegne preko podzemnog parkinga.

Vajnberg je ubijen.

Jozef Romano, dizač tegova i ratni veteran, takođe je napao i ranio jednog teroristu, ali je i on ubijen.

Preostale Izraelce su poređali na krevete, vezavši im ruke i noge.

Romanovo telo je ostavljeno pred njima kao upozorenje.

U ostalim delovima olimpijskog sela je sve bilo potpuno uobičajeno, kao da se ništa ne dešava.

Igre su prekinute tek oko 12 sati, posle prvog ubistva sportiste.

Spasavanje kao u lošem akcionom filmu

Niskobužetni i loš scenario za akcioni film, tako se može opisati akcija spasavanja izraelskih sportista.

Policajci koji su sa puškama šetali po krovu, obučeni u trenerke, sa cigaretama u ruci, dok se šunjaju, slika je koju su milioni ljudi mogli da vide na malim ekranima.

Isto to, mogli su da gledaju i otmičari i tačno znaju gde su policajci i snajperisti.

Glavni izvor inormacija za teroriste bila je televizija.

Ne samo što im nije bila isključena struja u soliteru, već su i novinari najnormalnije posmatrali akciju i uživo je prenosili.

Teroristi su kao u bioskopu mogli da odgledaju gde se snajperisti raspoređuju oko njihove zgrade.

Zbog toga je planirana akcija spasavanja morala da bude otkazana.

I nisu samo novinari pratili, već se niko od sportista nije sklonio.

Šetali su, sedeli, slušali radio i čitali novine o dešavanjima u selu, a sve ispred samog objekta gde su teroristi držali izraelske sportiste.

Zahtevi, pregovori, kraj

Već oko šest ujutru je stigao i zahtev otmičara.

Tražili su oslobađanje 234 palestinska zatvorenika u Izraelu, kao i čuvenog dua Bader-Majnhof - nemačkih terorista odgovornih za niz ubistava i bombaških napada.

Nema pregovora sa teroristima glasio je izraelski odgovor.

Nemački zvaničnici su bili su nezgodnoj političkoj situaciji - taoci su bili Jevreji, a od Drugog svetskog rata i Holokausta je prošlo tek nešto više od 25 godina.

Pregovore sa teroristima vodili su direktor minhenske policije Manfred Šrajber i Bruno Mark, ministar unutrašnjih poslova Zapadne Nemačke.

Navodno su teroristima nudili neograničene količine novca.

Teroristi su odbili, rekavši da im novac i njihovi životi ništa ne znače.

Ipak, pregovarači su uspeli da ih ubede da se radi na zahtevima, zbog čega se više puta produžavao krajnji rok.

Bilo je nekoliko pokušaja da se taoci spasu, ali su svi propali.

Iste večeri, oko 22 sata, teroristi su autobusom prebačeni do helikopetera, koji je trebalo da ih odveze na aerodrom odakle bi se evakuisali u Kairo.

Umesto na aerodrom helikopteri su ih prebacili do obližnje Firstenfeldbruk vazdušne baze NATO alijanse.

• „Najduža i najspektakularnija otmica aviona“
• Operacija Entebe: „Kad sam ugledala tog vojnika, bilo je to kao da je anđeo sišao s neba"
• Kako su putnici nasamarili otmičare JAT-ovog aviona

U dokumentarnom filmu postoje svedočanstva da dežurni vojnici nisu ni znali da će neko biti doveden.

Tamo ih je čekala policija - pet snajperista.

Međutim, niko od njih nije imao posebnu obuku za takve situacije, ni specijalno oružje, niti su mogli da komuniciraju međusobno.

U Boingu 727, koji je pripadnike Crnog septembra čekao na pisti, bilo je 16 policajaca prerušenih u posadu aviona.

Nemačka policija zapravo nije znala koliko tačno ima terorista - mislili su da ih ima znatno manje.

Policajci u avionu su u poslednji čas odlučili da odustanu od napada na dvojicu terorista koji su trebali da pregledaju avion ali o tome nisu obavestili komandu.

Snajperisti su ostali sami. Bez komunikacije i obuke. Brojčano slabiji.

Iz helikoptera je izašlo šest kidnapera, koji su uperili puške u pilote.

Kada su krenuli da provere avion, jedan od policajaca je to video kao poslednju šansu da eliminiše vođu.

Zbog slabog svetla nije dobro video i umesto glavne mete, pogodio je drugog teroristu u nogu.

Ostali snajperisti su dobili dozvolu da otvore vatru i pucnjava je počela.

Dva kidnapera su odmah ubijena, a treći se od snajpera sakrio ispod helikoptera.

Tada je u pucnjavi ubijen i nemački policajac Anton Figerbauer.

Piloti su pobegli, ali vezani taoci nisu mogli.

Pokušali su da se oslobode - kasnije su otisci zuba pronađeni na konopcima.

Policija je onda poslala oklopna vozila, ali su se ona zaglavila u saobraćaju, pa su kasnila.

Kada su konačno stigla, jedan od terorista se okrenuo ka taocima u helikopteru i počeo da puca.

Ubijeni su svi izraelski sportisti.

Napadač je ubacio bombu u helikopter, koji je potpuno uništen u eksploziji, pa zapucao na policiju, koja ga je ubila.

Policija je trojicu terorista uhapsila.

Kritike, osveta pa odšteta

„Kada je izveden teroristički napad na Olimpijskim igrama 1972, nemačka država je u potpunosti zakazala", pisao je Dojče vele.

„Sve nadležne strukture su se ponele amaterski, a do danas niko nije snosio posledice", dodali su.

Nemački list Špigl objavio je 2012. da su vlasti Zapadne Nemačke tri nedelje pre napada imale dojavu od palestinskog doušnika u Bejrutu da se planira „incident na OI".

Ali vlasti nisu na to reagovale, niti su 40 godina posle svega priznale da su imale takva saznanja, već da se od tada sve zataškava, ukazuje list.

Vojska nije smela da se meša u bezbednosti zbog posleratnog Ustava Zapadne Nemačke.

Manje od dva meseca kasnije, osnovan je GSG9 - danas čuvena nemačka antiteroristička jedinica.

S druge strane tela petorice terorista - Afifa, Nazala, Čik Ta, Hamida i Džamala, ubijenih u vazduhoplovnoj bazi - odneta su u Libiju i sahranjena uz sve vojne počasti.

Trojica preostalih, Adnan al Gaši, Džamal al Gaši i Muhamed Safadi, oslobođena su posle otmice aviona Lufthanze, kao deo razmene talaca.

Dva dana kasnije, Izrael je bombardovao deset baza Palestinske oslobodilačke organizacije u Siriji i Libanu.

U napadima su ubijene desetine vojnika i civila.

• Mosad: Kad je izraelska tajna služba bila uspešna, a kad je zakazala
• Bivši izraelski agenti o eksplozijama pejdžera u Libanu: 'Nisu znali da ih kupuju od nas'
• Koje je sve vođe Hamasa ubio Izrael

Mosad je ubrzo počeo operaciju Gnev božiji - cilj je bio pronaći i likvidirati osumnjičene članove Crnog septembra.

Talas ubistava širom Evrope trajao je gotovo 20 godina.

Iz Mosada su govorili da se ne radi o osveti, već sprečavanju da se tragedija iz Minhena ponovi u budućnosti.

Mosad je u međuvremenu navodno ubio Safadija i Adnana al Gašija.

Džamal al Gaši se godinama krio u Severnoj Africi i Siriji, plašeći se osvete.

Jedini je davao intervjue - 1992. za palestinske novine i 1999. za dokumentarac Jedan dan u septembru.

Prvi put posle pola veka ubijenim sportistima odata je počast na OI u Tokiju, iako su porodice godinama tražile ali su njihovi zahtevi bili odbijeni.

Nemačka je 2022. postigla sporazum o nadoknadi štete sa rođacima ubijenih Izraelaca.

Sporazum od 28 miliona evra postignut je nekoliko dana pre 50. godišnjice tragedije.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Izrael i Palestinci: Sve što treba da znate o višedecenijskom sukobu
• Izrael i Palestinci: Šta je rešenje dve države i zašto nikada nije sprovedeno
• Šta je Nakba i zašto Palestinci to zovu „Katastrofom“
• U čemu je razlika između antisemitizma i anticionizma
• Šta je kontroverzni izraelski plan o naseljavanju na Zapadnoj obali
• Zašto neke zemlje ne priznaju Palestinu kao državu

(BBC News, 09.05.2025)