Владика Григорије, црква и младалачки бес
Данас 14.07.2020 | Пише: Милун Ј. Бабић
У другој половини 2009. године, док сам у стању позне вечерње снохватице делићем неуспаваног мозга још назирао треперење слике и пригушени звук са ТВ апарата, пренуо ме је, а затим и потпуно разбудио господин Григорије, преосвећени владика захумско-херцеговачки и приморски.
Свежина, снага и физичко-духовна лепота које су са његовом појавом на екрану испуниле собу, не само да су ме подигле из дремљиве омаме, већ су ме, потом, држале будним до раних јутарњих сати. Његова духовна аура која је зрачила са екрана, младост, усклађеност покрета очију са оним о чему је говорио, широки и ненамештени осмеси, снага мисли, чистота језика, прецизност изражавања, експлозивност покрета при ударању лопте док је са монахињама играо ногометну
