Ако умрем − утолико боље

Фадејев рече: »Чекај мало, ја ћу с њим да поразговарам«, приђе ми и стави кундак пушке крај моје главе. Лежао сам у снегу, обгрливши брвно које ми је пало с рамена; више нисам могао да га подигнем и заузмем своје место у колони која је силазила с брда свако је на рамену теглио по брвно, »прут«, ко већи, ко мањи, сви су журили кући, и стражари и затвореници, сви су били огладнели, свима се спавало, свима дојадио бесконачан зимски дан. А ја сам лежао у снегу.