Растко Петровић: Бодинова балада

Кроз огледало отиче орахова дворана као река. И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека. У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор, Са њима прастари храстови и бела крда и свео бор Под ким се скупља словенска господа на договор; Бор, дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор. Над језером се огледну ловац из средњега века, На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже; Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека, Као мека длака