Русија и Украјина: „Прво сам била невеста, па супруга, а наредног дана сам постала удовица“ - љубав у опкољеним бункерима Азовстала

„Направио је бурме од алуфолије и запросио ме. Наравно, пристала сам&qуот;, присећа се Валерија Суботина.

„Био је љубав мог живота. Наше бурме су биле савршене&qуот;, рекла је она.

Она и њен партнер Андреј Суботин (34), капетан у украјинској војсци, планирали су да се венчају у Маријупољу пре рата.

Сањали су о томе да направе велику журку за пријатеље и породицу.

Али, непосредно након што је отпочела потпуна инвазија, руска војска је похитала до овог стратешког лучког града на југу Украјине и опколила га у року од неколико дана.

Маријупољ се нашао под сталним руским гранатирањем, улице су биле у пламену, није било хране, струје, воде нити иједног излаза из града.

Опсада је трајала скоро три месеца.

Верује се да су погинуле хиљаде цивила.

У међувремену, многи људи из Маријупоља су очајнички потражили заклон у железари Азовстал, где се налазило око 30 атомских склоништа.

Она су била изграђена у совјетско доба као заштита од баука нуклеарног рата.

Ту се Валерија удала - и ту је постала удовица, све у року од два дана.

• „Мој вереник је украјински војник и има љубавника, али желим да се удам за њега&qуот;
• Украјински борци у челичани у Маријупољу, неки без руку и ногу - фотографије
• Црно сунце на униформи - симбол екстремиста у украјинској војсци

„На ивици глади&qуот;

Валерија је била песникиња кад је почела руска инвазија на Украјину.

Убрзо потом, постала је представнице за штампу батаљона Азов, део Украјинске националне гарде која је изазвала контроверзу због наводне везе са ултрадесничарским групама.

Сам Азов је одувек инсистирао да следи украјински национализам, али је негирао било какву умешаност са ултрадесничарским групама.

Како се руска офанзива на Маријупољ појачавала, украјинске трупе су морале да се повуку у бункере железаре Азовстал, заједно са цивилима.

Улаз у бункере био је као рупа и морали сте да се спуштате низ неколико делимично срушених степеништа, присетила се Валерија.

„Пролазили бисте кроз пролазе и тунеле, и спуштали се све дубље и дубље под земљу, све док не бисте угледали бетонску коцку, неку врсту сигурне собе&qуот;, каже она.

У бункерима су људи направили приручне кухиње, где се храна од остатак кувала на огњишту.

Кад би пронашли брашно, умесили би тесто и испекли колаче.

„Звали смо то хлебом, али били су то само колачи од брашна на води. Тако смо преживели. Били смо на ивици глади&qуот;, каже Валерија.

„Били смо као мишеви, скупљали смо на гомилу све што можемо да нађемо. Спавали бисмо на крпама или одећи.

„На неким местима владао је потпуни мрак, али ваше очи би се навикле на њега и мислили бисте да је то нормално. Али, наравно, није било ничег нормалног у нашим животима тада.&qуот;

Огромна авионска бомба бачена је на железару 15. априла 2022. године је и Валерија је била рањена.

„Пронашли су ме међу мртвима телима, једина сам преживела. Било је то чудо, али и страшна трагедија.&qуот;

Претрпевши тешку контузију, Валерија је морала да проведе осам дана у подземној болници у Азовсталу где је лечена међу стотинама војника са ампутираним удовима који су лежали свуда.

„Нису могли да добију одговарајућу помоћ зато што је било врло мало лекова. Посвуда бисте осећали мирис крви и трулежи&qуот;, рекла је она.

Валеријин партнер Андреј је такође био распоређен у Азовсталу.

Убрзо после њеног рањавања, он ју запросио на лицу места и предложио да се венчају тамо, у бункерима.

Петог маја је пар потписао неопходне документе и послао скениране копије Андрејевим родитељима у Кијеву, који су отишли код матичара да озваниче брак.

Церемонију су одржали у бункерима, носећи војне униформе као свечану одећу за венчање.

Андреј је обећао Валерији да ће јој купити прави прстен кад се рат заврши.

Али 7. маја он је погинуо кад се нашао под ватром док је извршавао борбену мисију у региону.

„Људи говоре о осећају који имају кад умре неко кога воле, али ја нисам осетила ништа слично&qуот;, каже Валерија.

„Заправо, оног дана кад је Андреј погинуо, пре него што сам добила вест о његовој смрти, била сам добро расположена. Управо сам се удала и била сам заљубљена.&qуот;

Кад је сазнала за мужевљеву смрт, није плакала, већ је задржала све дубоко у себи.

„Тамо, у Азовсталу, један дан је био као година. Прво сам била невеста, наредног дана сам била супруга, а онда сам наредног постала… плашим се и да изговорим ту реч.&qуот;

• „Можете да обновите Маријупољ, али не можете да вратите мртве&qуот;
• „Сви су све изгубили&qуот;: Приче избеглих из украјинског Маријупоља
• „Када ћемо добити струју и зашто је почео рат?”: Живот у окупираном Маријупољу
• Руси у лову на јефтине станове у окупираном украјинском Маријупољу

Ратни заробљеници

Почетком маја, хиљаде Украјинаца који су се склонили у железару Азовствал и успели да преживе без хране или лекова 80 дана морали су хитно да буду евакуисани.

Испрва је цивилима било дозвољено да напусте железару.

Потом је војнике заробила руска војска.

Било је наде да ће бити пуштени у склопу споразума о размени заробљеника.

Али после више од две године, хиљаде украјинских војника, међу њима скоро 900 чланова бригаде Азов, још су у руским рукама.

У Украјини многи људи сматрају војнике Азова народним херојима који су се очајнички борили против бројчано надмоћније руске војске у Маријупољу.

Њихове породице организују редовне протесте молећи украјинске власти да учине више да би их разменили.

Процес размене ратних заробљеника је компликован.

Од почетка инвазије, скоро 3.000 украјинских ратних заробљеника пуштено је из Русије у склопу размене затвореника.

Верује се да је више од 10.000 њих још увек у руском притвору.

Скорашња истрага Уједињених нација документовала је да су украјински ратни заробљеници изложени бруталним пребијањима, електрошоковима, силовању, сексуалном насиљу и лажним погубљењима.

• Три месеца иза решетака у проруском затвору: Вриштање, химна Русије и спавање у фекалијама
• Пуна гробља и празни домови: Патња Украјинаца не јењава
• Може ли канабис да помогне у лечењу ратних ветерана у Украјини

И Валерија је била у руском заточеништву - 11 месеци.

Претрпела је тортуру и злостављање, испричала је она.

Недавно је објавила књигу о времену проведеном у затвору.

Тело њеног покојног мужа Андреја још увек се налази у железари Азовстал.

„Руси су убили и уништили све што сам волела - мој град, моје пријатеље и мог мужа&qуот;, рекла је она.

---

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубуи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.10.2024)