Glad, nemaština i strah: Stradanje Roma u okupiranoj Srbiji

Tomislav Stanojević ima 84 godine i veliki, iskren osmeh na licu.

Ceo radni vek je proveo u Industriji motora Rakovica, a u penziji je poslednjih dvadesetak godina.

Kasno je decembarsko popodne i sedimo za trpezarijskim stolom njegovog stana u mirnom kraju beogradskog naselja Vidikovac.

Dok pijemo kafu, Tomislav se vraća u 1942. i selo gde je rođen, Babe, nedaleko od Sopota, u podnožju Kosmaja.

Tomislav, ili Toma, danas je među retkim Romima u Srbiji koji je preživeo Drugi svetski rat.

I posle više od 80 godina, njegova sećanja na stradanja ne blede.

• Život Roma na tri kilometra od centra Beograda: 'Nemaština, strepnja i prljavština'
• Zajde Badža, decenijama skriveno svetilište niških Roma
• Raspevani Romi protestanti sa juga Srbije: „Ti si moje pouzdanje, neka čuju sve mahale"

Svakog 16. decembra obeležava se Međunarodni dan sećanja na Rome stradale u Drugom svetskom ratu.

Tog datuma 1942, Hajnrih Himler, vođa zloglasnog SS-a i ključni arhitekta Holokausta, naredio je sistematsko odvođenje Roma u logore i njihovo uništenje.

Tomina sećanja

Toma je imao dve godine kada ga je majka vodila u rudnik u Babama u kome su se krili od Nemaca.

Seća se da su ceo dan provodili u tamo, da nisu imali odeću, obuću i hranu.

„Nismo mi mogli ništa u ono vreme, Nemci su radili kako su oni hteli. Samo se sećam da su moju majku tukli zato što je nosila crvenu maramu.

„Mislili su da je komunista. Modra je došla kući", govori Stanojević za BBC na srpskom.

I oca su mu tukli, udarili su ga kundakom u uvo i od tog dana više nije čuo.

Toma pamti i kako je trčao za kamionom punim ljudi, među kojima su bili i neki njegovi rođaci.

Bio je to kamion koji je putnike vodio u sigurnu smrt, na streljanje u Jajince.

Tada nije znao, sada zna - trčanje je bilo uzalud.

Zapamtio je i da su se mučili.

„Bili smo gladni. Niko nam ništa nije davao sa strane, nego ako se snađeš.

„Cepali smo drva i za to dobijali kilo ili pola kile pasulja da bismo preživeli ratne godine", govori tiho.

Dolazili su Nemci i davali mu ponekad bombone.

„Ubili su mi strica, a meni su davali neke bombone, karamele, ne znam šta su bile", kaže sležući ramenima.

Toma je preživeo rat, ali nekoliko hiljada njegovih sunarodnika nije.

Još nema preciznih podataka o broju stradalih Roma u Srbiji tokom Drugog svetskog rata; procene su da ih je ubijeno između 12.000 i 20.000.

Pred sam početak rata, u Srbiji je živelo oko 60.000 Roma, dok ih je u celoj Jugoslaviji bilo oko 300.000.

Romi su, baš kao i Jevreji, bili direktna meta nacističkog terora.

U okupiranoj Srbiji je, pored antijevrejskog, postojalo i antiromsko zakonodavstvo, pa je veliki broj romskih muškaraca hapšen i odvođen u logore, a potom i u smrt - streljanjem.

Njihove porodice, žene i deca, odvođene su u logor Staro Sajmište u Beogradu.

I Romi su morali da nose žutu traku, na njihovoj je pisalo „Ciganin", odvođeni su na prinudni rad i nisu smeli da učestvuju u javnom životu.

Nije im bilo dozvoljeno ni bavljenje njihovim tradicionalnim zanatom i važnim izvorom prohoda - muzikom.

Streljani su na mnogim stratištima, najozloglašeniji je na putu između sela Jabuka i Pančeva.

Danas je tu Spomen-kompleks Stratište.

• Šta je Holokaust
• Čovek koji je preživeo pet nacističkih logora smrti
• Kako su obične žene postale krvnice SS-a

'Pogodno mesto za egzekuciju'

Antiromske i antijevrejske zakone i uredbe su u Srbiji sprovodile domaće, kvislinške vlasti.

Prema uredbi donetoj 30. maja 1941, „Cigani se izjednačavaju sa Jevrejima" te je u prvih mesec i po dana u Beogradu popisano više od 3.000 Roma, objašnjava Milan Koljanin, rukovodilac odeljenja za prikupljanje i stručnu obradu građe, istraživačke poslove, biblioteka i arhiva u Memorijalnom centru „Staro Sajmište".

Posle majske uredbe, grupa od 26 istaknutih beogradskih Roma napisala je molbu srpskim vlastima tražeći da se ne odnosi na one Rome „koji su stalno nastanjeni i koji su 'dobri Srbi' kako se to tada govorilo, prave vere, žive tu vekovima i decenijama, i osećaju se delom srpske sredine", priča istoričar Koljanin.

Harold Turner, šef Upravnog štaba Vojnog zapovednika Srbije, uvažio je molbu i izdao novu naredbu 11. jula - da se odredbe neće odnositi na one Rome koji mogu da dokažu da su stalno nastanjeni u Beogradu i imaju, kako se govorilo, časno zanimanje.

Ova naredba nije uvek poštovana, ukazuje Koljanin.

„Kada je posle masovnih streljanja ponestalo jevrejskih talaca, odmah su krajem oktobra 1941. masovno hapšeni Romi, iako su bili stalno nastanjeni i imali, kako se navodilo, časno zanimanje.

„Masovno su streljani i na to se odnosi i ovo stratište kod Jabuke", kaže.

Romi su hapšeni širom Beograda i odvođeni u logor Topovske šupe, a odatle ka Jabuci, na streljanje.

Prrocenjuje se da je oko 1.500 Roma iz Topovskih šupa ubijeno na stratištu blizu Jabuke kod Pančeva.

Prema procenama jugoslovenske Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, tamo je ubijeno više od deset hiljada ljudi.

Nemcima je mesto odgovaralo jer je bekstvo zatočenika bilo skoro pa nemoguće, te nije bio potreban veliki broj vojnika za obezbeđenje, kaže Koljanin.

Akcijama ubijanja zatočenika rukovodio je nemački poručnik Valter, koji je u jednom od izveštaja naveo da je „mesto gde je egzekucija obavljana veoma pogodno... leži uz nagib tako visok da se čovek može popeti samo s mukom."

„Nasuprot ovom nagibu je močvarni teren, a iza reka.

„Prilikom visoke vode, voda je dopirala skoro do nagiba. Bekstvo zarobljenika je time moguće sprečiti s malo ljudstva", pisao je nemački poručnik.

U leto 1944. ekshumirani su i spaljeni posmrtni ostaci žrtava u okviru nacističkog plana uništavanja tragova počinjenih zločina.

Odgovornost srpskog kvislinškog aparata za stradanje Roma je „neupitna", jer su vlasti kontrolisale sprovođenje mera i učestvovale u hapšenju, smatra Koljanin.

„Značajnu ulogu su imali predstavnici srpske policije, Uprave grada Beograda, specijalne policije i njihovi agenti", kaže.

„Nemci su se oslanjali na policijski aparat koji je postojao pre rata, i tu je glavnu ulogu imao Dragi Jovanović, na čelu Uprave grada Beograda."

Deo posla „čitavog niza agenata" bilo je hapšenje Roma, a oni su ga radili „sa manje ili više entuzijazma, ali su bili deo tog represivnog sistema koji je odnosio hiljade života," kaže Koljanin.

Jedan od poznatih po hapšenju Roma u Beogradu bio je „surovi Bora žandar koji je čak završio u jednoj romskoj tužbalici", objašnjava.

Romi su hapšeni i streljani i u drugim delovima okupirane Srbije, najčešće zajedno sa Jevrejima.

'Hladni paviljoni jedne užasno hladne zime'

Početkom decembra 1941, po okončanju masovnih streljanja Roma i Jevreja, na red su došle i njihove žene i deca, internirani u logoru na Starom Sajmištu u Beogradu.

I dok su jevrejske žene i deca sistematski ubijani u dušegupkama, većina zatočenih romskih žena i dece je uspela da se spasi pozivajući se na uredbu iz maja 1941.

Oko 600 ih je bilo internirano u paviljonu broj 2, predviđenom isključivo za Rome, priča Koljanin.

„Živeli su u još gorim uslovima od Jevreja.

„Za razliku od njih, Romi nisu poneli ništa sa sobom, te su se našli u hladnom paviljonu te užasno hladne zime 1941. na 1942. godinu.

„Bili su izloženi torturi, a postupci logorske komande bili su surovi prema svim logorašima," kaže Koljanin.

U logoru je umrlo 56 Roma, a nedavno je pronađena i umrlica koja ukazuje da je prva romska žrtva umrla u logoru 15. decembra, dodaje.

„Ima beba od po nekoliko meseci, do starica od 70-80 godina, a poslednji smrtni slučaj Roma je bio u aprilu.

„Do tada su praktično svi već bili pušteni na osnovu molbi porodica podnošenih Jovanu Nikoliću, političkom komesaru koji je vodio posebno odeljenje za Jevreje i Rome", objašnjava.

Jedan od zatočenih u paviljonu 2 logora bio je Milorad Dekić, tada četrnaestogodišnjak.

Milorad i njegov brat Pavle su iz logora izašli u martu 1942, a 1986, govorili su o progonima, pokušaju bekstva i boravku u logoru u svedočenju istoričarki Mileni Radojičić.

Njihovo svedočenje je danas deo arhive Centra za istraživanje i edukaciju o Holokaustu.

Oktobra 1941, žandarmi su blokirali beogradsko naselje Mirijevo kako bi odveli romske žene i decu u logor.

Dekić je uspeo da pobegne sa još pedesetak ljudi, ali su posle mesec dana uhvaćeni i odvedeni u Staro Sajmište.

„Smestili su nas u jedan prazan hangar, u vidu neke šupe, vidi se gore nebo, polupano sve.

„Bilo je četiri ili pet spratova kreveta, samo se sećam da smo mi bili na trećem spratu. Drvene daske u krug i ništa više", govori Dekić u svedočenju.

Nije bilo nikakvih peći, a ni hrane, dok su pored, u velikom paviljonu, bili smešterni Jevreji.

„U naš paviljon su donosili hranu i delili, ako si izašao van i nisi stigao, čeka te štap po glavi, udari te, razbije glavu, krv curi, nema lekara, nema ništa.

„Danju smo išli do đubrišta pa skupljali ljuske od krompira. Posle uhvatio tifus, vaške, umiralo je svaku noć po 10 do 15", govorio je Dekić.

Pogledajte video: Eva Kor, žena koje je preživela Holokaust i oprostila nacistima

Sećanje na Rome danas

Ispred Tome su ukrštene reči, čašica sa rakijom i tablet.

Iako gazi devetu deceniju, izgleda mlađe, vitalan je i spreman za razgovor.

„Meni je ostalo to osećanje, zapamtio sam jer sam kao dete bio mnogo uplašen. Ni u školu nisam hteo da idem u Babama od straha", kaže.

Godinu dana po završetku Drugog svetskog rata, Toma je sa porodicom došao u Beograd.

Selidba u drugi, veći grad, i novo okruženje pomogli su da osećaj straha polako nestane.

„Uvek me je pratio, ali sam se izvukao jer je moja porodica došla u Beograd.

„Otac se zaposlio, ja sam išao u obdanište i bio više tamo sa decom nego kod kuće. I tako sam zaboravio tu prošlost", kaže.

Toma je nekoliko godina sa suprugom vodio udruženje Romski ženski centar.

Ćerkama, međutim, nikada nije pričao o ratnim godinama, strahu, nacistima, rudniku Babe i gladi koju je iskusio.

Život mu je pomogao da ponešto zaboravi ili potisne, a nije želeo decu da opterećuje teškim, tužnim pričama, objašnjava.

Tomina porodica je više pravilo nego izuzetak.

Unutar same zajednice se vrlo malo zna o stradanju Roma, a sećanja i svedočanstva retko su se prenosila sa kolena na koleno, ukazuje Dejan Marković iz Foruma Roma Srbije.

Ova nevladina organizacija objavila je publikaciju ,,Romi i Romkinje u Srbiji i Bosni i Hercegovini: lokalne istorije i sećanja na Drugi svetski rat" u martu 2024, istražujući prenošenje i čuvanje sećanja unutar porodica.

„Zna se da za stradanje, jer svako od nas ima nekog člana porodice koji je bio žrtva ili zatočenik u logoru tokom rata

„Ne zna se kada se šta dešavalo, zbog čega i šta je bilo nakon tih događaja, i da li je neko od nacista ili kolaboracionista osuđen", objašnjava za BBC na srpskom.

U romskim porodicama se neposredno nakon rata nije govorilo o stradanjima jer su mnogi želeli da sakriju ta iskustva od dece, dodaje.

Kod narednih generacija se „javlja potreba da se o tome govori jer se uvidelo da se Romi ne pominju kao žrtve", ukazuje Marković.

Međutim, institucije su većinom nezainteresovane, malo je istraživača koji se bave ovom temom, a živih svedoka progona i ubistva Roma više nema, kaže.

Dostupnost arhivske građe koju je prikupila Državna komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača danas, posle raspada bivše Jugoslavije, takođe predstavlja prepreku.

Za detaljno istražilvanje stradanja Roma u Drugom svetskom ratu neophodna su istraživanja na prostoru čitave bivše Jugoslavije, tada podeljenog u nekoliko okupacionih zona, kaže Marković.

Neophodan je i novi pristup kolektivnom sećanju, pre svega u školstvu, jer će se, u suprotnom, njihove velike žrtve pamtiti od jednog do drugog Međunarodnog dana sećanja na Rome stradale u Drugom svetskom ratu.

• Zaboravljeni Holokaust nad Romima: „Zašto su želeli da nas pobiju“
• Banjički logor, nacistička kuća smrti za političke neprijatelje
• Kako u Kragujevcu pamte streljanje u Šumaricama

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 12.16.2024)