Глад, немаштина и страх: Страдање Рома у окупираној Србији

Томислав Станојевић има 84 године и велики, искрен осмех на лицу.

Цео радни век је провео у Индустрији мотора Раковица, а у пензији је последњих двадесетак година.

Касно је децембарско поподне и седимо за трпезаријским столом његовог стана у мирном крају београдског насеља Видиковац.

Док пијемо кафу, Томислав се враћа у 1942. и село где је рођен, Бабе, недалеко од Сопота, у подножју Космаја.

Томислав, или Тома, данас је међу ретким Ромима у Србији који је преживео Други светски рат.

И после више од 80 година, његова сећања на страдања не бледе.

• Живот Рома на три километра од центра Београда: 'Немаштина, стрепња и прљавштина'
• Зајде Баџа, деценијама скривено светилиште нишких Рома
• Распевани Роми протестанти са југа Србије: „Ти си моје поуздање, нека чују све махале&qуот;

Сваког 16. децембра обележава се Међународни дан сећања на Роме страдале у Другом светском рату.

Тог датума 1942, Хајнрих Химлер, вођа злогласног СС-а и кључни архитекта Холокауста, наредио је систематско одвођење Рома у логоре и њихово уништење.

Томина сећања

Тома је имао две године када га је мајка водила у рудник у Бабама у коме су се крили од Немаца.

Сећа се да су цео дан проводили у тамо, да нису имали одећу, обућу и храну.

„Нисмо ми могли ништа у оно време, Немци су радили како су они хтели. Само се сећам да су моју мајку тукли зато што је носила црвену мараму.

„Мислили су да је комуниста. Модра је дошла кући&qуот;, говори Станојевић за ББЦ на српском.

И оца су му тукли, ударили су га кундаком у уво и од тог дана више није чуо.

Тома памти и како је трчао за камионом пуним људи, међу којима су били и неки његови рођаци.

Био је то камион који је путнике водио у сигурну смрт, на стрељање у Јајинце.

Тада није знао, сада зна - трчање је било узалуд.

Запамтио је и да су се мучили.

„Били смо гладни. Нико нам ништа није давао са стране, него ако се снађеш.

„Цепали смо дрва и за то добијали кило или пола киле пасуља да бисмо преживели ратне године&qуот;, говори тихо.

Долазили су Немци и давали му понекад бомбоне.

„Убили су ми стрица, а мени су давали неке бомбоне, карамеле, не знам шта су биле&qуот;, каже слежући раменима.

Тома је преживео рат, али неколико хиљада његових сународника није.

Још нема прецизних података о броју страдалих Рома у Србији током Другог светског рата; процене су да их је убијено између 12.000 и 20.000.

Пред сам почетак рата, у Србији је живело око 60.000 Рома, док их је у целој Југославији било око 300.000.

Роми су, баш као и Јевреји, били директна мета нацистичког терора.

У окупираној Србији је, поред антијеврејског, постојало и антиромско законодавство, па је велики број ромских мушкараца хапшен и одвођен у логоре, а потом и у смрт - стрељањем.

Њихове породице, жене и деца, одвођене су у логор Старо Сајмиште у Београду.

И Роми су морали да носе жуту траку, на њиховој је писало „Циганин&qуот;, одвођени су на принудни рад и нису смели да учествују у јавном животу.

Није им било дозвољено ни бављење њиховим традиционалним занатом и важним извором прохода - музиком.

Стрељани су на многим стратиштима, најозлоглашенији је на путу између села Јабука и Панчева.

Данас је ту Спомен-комплекс Стратиште.

• Шта је Холокауст
• Човек који је преживео пет нацистичких логора смрти
• Како су обичне жене постале крвнице СС-а

'Погодно место за егзекуцију'

Антиромске и антијеврејске законе и уредбе су у Србији спроводиле домаће, квислиншке власти.

Према уредби донетој 30. маја 1941, „Цигани се изједначавају са Јеврејима&qуот; те је у првих месец и по дана у Београду пописано више од 3.000 Рома, објашњава Милан Кољанин, руководилац одељења за прикупљање и стручну обраду грађе, истраживачке послове, библиотека и архива у Меморијалном центру „Старо Сајмиште&qуот;.

После мајске уредбе, група од 26 истакнутих београдских Рома написала је молбу српским властима тражећи да се не односи на оне Роме „који су стално настањени и који су 'добри Срби' како се то тада говорило, праве вере, живе ту вековима и деценијама, и осећају се делом српске средине&qуот;, прича историчар Кољанин.

Харолд Турнер, шеф Управног штаба Војног заповедника Србије, уважио је молбу и издао нову наредбу 11. јула - да се одредбе неће односити на оне Роме који могу да докажу да су стално настањени у Београду и имају, како се говорило, часно занимање.

Ова наредба није увек поштована, указује Кољанин.

„Када је после масовних стрељања понестало јеврејских талаца, одмах су крајем октобра 1941. масовно хапшени Роми, иако су били стално настањени и имали, како се наводило, часно занимање.

„Масовно су стрељани и на то се односи и ово стратиште код Јабуке&qуот;, каже.

Роми су хапшени широм Београда и одвођени у логор Топовске шупе, а одатле ка Јабуци, на стрељање.

Прроцењује се да је око 1.500 Рома из Топовских шупа убијено на стратишту близу Јабуке код Панчева.

Према проценама југословенске Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, тамо је убијено више од десет хиљада људи.

Немцима је место одговарало јер је бекство заточеника било скоро па немогуће, те није био потребан велики број војника за обезбеђење, каже Кољанин.

Акцијама убијања заточеника руководио је немачки поручник Валтер, који је у једном од извештаја навео да је „место где је егзекуција обављана веома погодно... лежи уз нагиб тако висок да се човек може попети само с муком.&qуот;

„Насупрот овом нагибу је мочварни терен, а иза река.

„Приликом високе воде, вода је допирала скоро до нагиба. Бекство заробљеника је тиме могуће спречити с мало људства&qуот;, писао је немачки поручник.

У лето 1944. ексхумирани су и спаљени посмртни остаци жртава у оквиру нацистичког плана уништавања трагова почињених злочина.

Одговорност српског квислиншког апарата за страдање Рома је „неупитна&qуот;, јер су власти контролисале спровођење мера и учествовале у хапшењу, сматра Кољанин.

„Значајну улогу су имали представници српске полиције, Управе града Београда, специјалне полиције и њихови агенти&qуот;, каже.

„Немци су се ослањали на полицијски апарат који је постојао пре рата, и ту је главну улогу имао Драги Јовановић, на челу Управе града Београда.&qуот;

Део посла „читавог низа агената&qуот; било је хапшење Рома, а они су га радили „са мање или више ентузијазма, али су били део тог репресивног система који је односио хиљаде живота,&qуот; каже Кољанин.

Један од познатих по хапшењу Рома у Београду био је „сурови Бора жандар који је чак завршио у једној ромској тужбалици&qуот;, објашњава.

Роми су хапшени и стрељани и у другим деловима окупиране Србије, најчешће заједно са Јеврејима.

'Хладни павиљони једне ужасно хладне зиме'

Почетком децембра 1941, по окончању масовних стрељања Рома и Јевреја, на ред су дошле и њихове жене и деца, интернирани у логору на Старом Сајмишту у Београду.

И док су јеврејске жене и деца систематски убијани у душегупкама, већина заточених ромских жена и деце је успела да се спаси позивајући се на уредбу из маја 1941.

Око 600 их је било интернирано у павиљону број 2, предвиђеном искључиво за Роме, прича Кољанин.

„Живели су у још горим условима од Јевреја.

„За разлику од њих, Роми нису понели ништа са собом, те су се нашли у хладном павиљону те ужасно хладне зиме 1941. на 1942. годину.

„Били су изложени тортури, а поступци логорске команде били су сурови према свим логорашима,&qуот; каже Кољанин.

У логору је умрло 56 Рома, а недавно је пронађена и умрлица која указује да је прва ромска жртва умрла у логору 15. децембра, додаје.

„Има беба од по неколико месеци, до старица од 70-80 година, а последњи смртни случај Рома је био у априлу.

„До тада су практично сви већ били пуштени на основу молби породица подношених Јовану Николићу, политичком комесару који је водио посебно одељење за Јевреје и Роме&qуот;, објашњава.

Један од заточених у павиљону 2 логора био је Милорад Декић, тада четрнаестогодишњак.

Милорад и његов брат Павле су из логора изашли у марту 1942, а 1986, говорили су о прогонима, покушају бекства и боравку у логору у сведочењу историчарки Милени Радојичић.

Њихово сведочење је данас део архиве Центра за истраживање и едукацију о Холокаусту.

Октобра 1941, жандарми су блокирали београдско насеље Миријево како би одвели ромске жене и децу у логор.

Декић је успео да побегне са још педесетак људи, али су после месец дана ухваћени и одведени у Старо Сајмиште.

„Сместили су нас у један празан хангар, у виду неке шупе, види се горе небо, полупано све.

„Било је четири или пет спратова кревета, само се сећам да смо ми били на трећем спрату. Дрвене даске у круг и ништа више&qуот;, говори Декић у сведочењу.

Није било никаквих пећи, а ни хране, док су поред, у великом павиљону, били смештерни Јевреји.

„У наш павиљон су доносили храну и делили, ако си изашао ван и ниси стигао, чека те штап по глави, удари те, разбије главу, крв цури, нема лекара, нема ништа.

„Дању смо ишли до ђубришта па скупљали љуске од кромпира. После ухватио тифус, вашке, умирало је сваку ноћ по 10 до 15&qуот;, говорио је Декић.

Погледајте видео: Ева Кор, жена које је преживела Холокауст и опростила нацистима

Сећање на Роме данас

Испред Томе су укрштене речи, чашица са ракијом и таблет.

Иако гази девету деценију, изгледа млађе, виталан је и спреман за разговор.

„Мени је остало то осећање, запамтио сам јер сам као дете био много уплашен. Ни у школу нисам хтео да идем у Бабама од страха&qуот;, каже.

Годину дана по завршетку Другог светског рата, Тома је са породицом дошао у Београд.

Селидба у други, већи град, и ново окружење помогли су да осећај страха полако нестане.

„Увек ме је пратио, али сам се извукао јер је моја породица дошла у Београд.

„Отац се запослио, ја сам ишао у обданиште и био више тамо са децом него код куће. И тако сам заборавио ту прошлост&qуот;, каже.

Тома је неколико година са супругом водио удружење Ромски женски центар.

Ћеркама, међутим, никада није причао о ратним годинама, страху, нацистима, руднику Бабе и глади коју је искусио.

Живот му је помогао да понешто заборави или потисне, а није желео децу да оптерећује тешким, тужним причама, објашњава.

Томина породица је више правило него изузетак.

Унутар саме заједнице се врло мало зна о страдању Рома, а сећања и сведочанства ретко су се преносила са колена на колено, указује Дејан Марковић из Форума Рома Србије.

Ова невладина организација објавила је публикацију ,,Роми и Ромкиње у Србији и Босни и Херцеговини: локалне историје и сећања на Други светски рат&qуот; у марту 2024, истражујући преношење и чување сећања унутар породица.

„Зна се да за страдање, јер свако од нас има неког члана породице који је био жртва или заточеник у логору током рата

„Не зна се када се шта дешавало, због чега и шта је било након тих догађаја, и да ли је неко од нациста или колаборациониста осуђен&qуот;, објашњава за ББЦ на српском.

У ромским породицама се непосредно након рата није говорило о страдањима јер су многи желели да сакрију та искуства од деце, додаје.

Код наредних генерација се „јавља потреба да се о томе говори јер се увидело да се Роми не помињу као жртве&qуот;, указује Марковић.

Међутим, институције су већином незаинтересоване, мало је истраживача који се баве овом темом, а живих сведока прогона и убиства Рома више нема, каже.

Доступност архивске грађе коју је прикупила Државна комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача данас, после распада бивше Југославије, такође представља препреку.

За детаљно истражилвање страдања Рома у Другом светском рату неопходна су истраживања на простору читаве бивше Југославије, тада подељеног у неколико окупационих зона, каже Марковић.

Неопходан је и нови приступ колективном сећању, пре свега у школству, јер ће се, у супротном, њихове велике жртве памтити од једног до другог Међународног дана сећања на Роме страдале у Другом светском рату.

• Заборављени Холокауст над Ромима: „Зашто су желели да нас побију“
• Бањички логор, нацистичка кућа смрти за политичке непријатеље
• Како у Крагујевцу памте стрељање у Шумарицама

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.16.2024)