Pirgin leptir i bivo
Danas 14.12.2018 | Piše: Zlatko Paković
„Veliki se to đavo,/ kao crni bivo u srdcu gnezdi./ Evo sam to vidim/ da neki drugi zavičaj zločest,/ u mome telu vojuje/ suproć moga umlja./ I koji je taj drugi,/ posnažniji zakon/ od božija zakona?/ Jest i vrlo posnažnija/ čovečja želja i zla ćud,/ kojano nit se koga boja boji,/ ni mora, ni druge bolesti/ i zle nesreće,/ ni same večne muke.“
Reči ove pesme Gavrila Stefanovića Venclovića, ovog jezika skoro trista godina starog, verovatno je da bih kad-tad pročitao, ali da ih od svoje petnaeste godine nosim u svom srcu, kao njegovu ritmiku, i znam naizust, dugujem Branku Pirgiću Pirgi. Bio sam učenik prvog razreda srednje škole, Tehničke škole u Valjevu, u kojoj je tada Branko Pirgić predavao srpskohrvatski jezik i književnost. Nije bio moj profesor, ali sam ja bio član njegove
