Океан Пекић

Упознали смо се у редакцији „Књижевних новина“ почетком 1990. године. Било је касно пре подне, око десет-пола једанаест, седео сам сам за великим редакцијским столом и лекторисао текстове за наредни број, кад се, после куцања и мога одзива, отворише велика врата и на њима се појави Пекић, главом и донкихотовском брадом. Преда мном је стајао човек кога сам, што због његових књига, што због тога што је живео у даљини (а даљина појачава и машту и доживљај),